Dođe mi tako nekad
Da tresnem vratima
I onda da ćutim i posmatram
Sve ove što ne razumeju

Dođe mi da samo posmatram
I da ćutim, dok ne puknem
Od smeha, naravno
Onog smeha što prikriva ljutnju i nemoć

Dođe mi tako nekad
Da se udam
Za prvog iz ponude
Ali po mogućstvu onih
Što se ne oglašavaju na oglase

Da se udam na slepo
Što bi se reklo
Za nekog neznanca
Lepog ili ružnog

Da počnemo ispočetka
Bez prethodnog kraja
Da se smejemo naglas
I da ćutimo
Ali ne zato što smo ljuti i nemoćni

Već onako od radosti
Što nismo kao oni
Tupi i bezobzirni
Nemi i nesposobni
Umišljeni i nepotkrepljeni

Dođe mi tako nekad
Da se iz čistog inata
Odreknem svega postignutog

Diplome jedne i druge
Dozvole one vozačke
I brojnih sertifikata
I potvrda i zahvalnica
I svih onih knjižica i članskih karti
Pa čak i onih dragocenih poznanstava
Što se vode kao takva

Dođe mi tako nekad
Da se odreknem svih uspomena
Prijatnih i nezaboravnih
Bolnih i tmurnih
Upamćenih i ovekovečenih

Onako, iz inata

Da odem u pizdu lepu materinu
(Da joj nađem konačno adresu)
Da psujem kad mi se psuje
(Pa šta ako nije pristojno?)
Da pevam kad mi se peva
(pa šta ako ne umem lepo da pevam?)
Da zevam kad mi se zeva
(Pa šta ako nije vreme za spavanje?)
Da ćutim kad mi se ćuti

Dođe mi tako ponekad
Svašta da uradim
Da se poljubim u ogledalu
Da se potapšem po ramenu
Da se postidim sopstvenog postupka
Ili da kudim sebe i kada ne treba

I to znate zašto?
Pa eto onako
Iz inata

Prema sebi.
I prema vama.

Ali džaba.
Uvek ode brže nego što je došlo.