pismo stimpiju

Stimpy, kako je? Nema te već dve godine, a meni još uvek zaigra srce na ulici kada mi se učini da sam te videla. Imala bih svašta da ti pričam. Tako mi fali nekada da dođeš na čaj ili prošetamo Knezom do Kališa u parikić na ljuljaške. Sa sve semenkama i kokicama. Da prokomentarišemo zajedljivo svaki zaljubljeni par, svaku neukusno obučenu devojku i usput se zgozimo činjenicom koliko ljudi danas vode brigu o tuđim životima umesto o svojim. Još više od toga mi fali da čujem barem jedno čuveno „mau“, da znam da si tu. Da znam da možemo sutra da se vidimo. Da odemo u Kinoteku. Ili u Novi Sad. Ili da klošarski pijemo u nečijem ulazu jer tako smo u mogućnosti. Jao, ili da odemo u biblioteku da biramo satima knjige pa da ti pročitaš sve tri koje iznajmiš, a ja jedva pola jedne. Tako želim da mi puštaš glupe klipove sa youtube kanala dok me u potpunosti ne smoriš. Dženifer Lopez i dalje nosi tvoje ime. Autopark je izbacio novi album. Ponovo sam bila sa Malenim, on je sada na brodu. Toliko toga imam da kažem. Volim te. To pre svega.

Često te sanjam i moram da priznam da nije uvek lako ujutru po buđenju. Onica je i dalje ista. Verujem da bi bila presrećna da te vidi. Toliko tvojih tragova je ostalo u mojoj sobi. Skoro sam naletela na knjižicu koju sam i zaboravila. Još uvek igramo asocijacije sa tvojim pojmovima. Čudan je osećaj kad naiđem na rukopis kojim si pisala, uvek sam ti zavidela na njemu. Još čudniji kada obučem neku od majica koje si mi sašila. Tvoja kreativnost fali ovom svetu. Odem ponekad do Choco Caffea, pa sednem na ono naše mesto. Stvarno smo ga učinile posebnim. Svratimo nekada i do Barajeva, tamo je sve po starom. Baka i deka te često pomenu sa velikom tugom, pa stisnem zube i oštro im odbrusim da ne dopuštam žaljenje jer znam da si i dalje sjajna, samo na nekom drugom mestu. Možda sam nefer, pošto i ja često plačem kad se setim šta mi sve nedostaje, ali valjda imam više prava. Bila sam u srednjoj. I dalje im je čudno da ne dolazimo u paketu. Neki nisu znali da si otišla, pa su prilično teško primili tu informaciju.

A Beograd ti je isti. Sva naša mesta su i dalje tu. Mada pitanje koliko dugo će još biti. Sad nam je Vučić na vlasti pa planiraju da grade neki „Beograd na vodi“. Što se toga tiče, ne propuštaš ništa, ali to si mogla da naslutiš i kad si odlazila. Nadam se da se nisi pokajala? Još uvek krivim sebe što sam te pustila, ali sve čvršće verujem da je tvoj odlazak bio samo još jedan u nizu dokaza odlučnosti i borbenosti koju si nosila. Ma koliko apsurdno to zvučalo. Ne, ne kažem da sam ti oprostila. Niti mogu. Tako mi užasno fali tvoj smeh. Ili, ono kada se rastanemo, a ti istog minuta pošalješ poruku nikad kraću i nikad moćniju u nameri da me podsetiš da ti je stalo. Tako se trudim da verujem da ti je tamo lakše. Pitam se da li nas vidiš?

Kod mene se nije mnogo toga promenilo. Mamina firma se ugasila, a tata ponovo maštari da ćemo moći da živimo stabilno od umetnosti u Srbiji, pa je zakazao i samostalnu izložbu za 30. jul na Banovom brdu. Ja sam i dalje na pedagogiji, guram polako. Na budžetu još uvek, dajem ispite u roku, ali prosek nisam računala još od prve godine. Nisam ništa vrednija, niti manje vredna. Živim od danas do sutra, teram inate sebi i drugima, vodim svoju politiku i plaćam cene svojih grešaka. Klasika. Ljutim se za sitnice, a tolerišem što ne bi trebalo. Za dve nedelje idem ponovo na neki kamp, u Engleskoj. Još uvek nisam smršala. Mislim da se kontinuirano gojim iako me ideja o mršavljenju ne napušta. Dečka naravno nemam, a sve što sam i imala išlo je u prilog mojoj priči da neću emotivno sazreti do 32. godine. Menje izlazim, jer manje imam i vremena. Dosta sam se uključila u volonterske aktivnosti mimo fakulteta pošto mi fakultet ne pruža dovoljno motivacije za napredovanjem. Kad kažem dosta, mislim više nego onda. Moguće je. To je nešto na šta sam ponosna i što me vodi. Doduše i dalje ne znam kuda, ali održava me. Slabije se družim sa Filipom, Dinom, Leom, Srđanom,… A znaš već mene, volim da prkosim i teram po svom. Nešto mi nije bilo po volji, pa sam se okrenula sebi i ljudima za koje verujem da su vredniji pažnje i ljubavi. Volim i njih još uvek, naravno. Vidim ih tu i tamo, ali nije više kao što je bilo. Na Leino mesto je došla Aleks, a Filipovo dele Boža i Polić. Po toj društvenoj pozornici se vazda smenjuju neki zanimljivi ljudi. To je valjda i normalno. I dalje se uzdam da će kosmos pročešljati i prepoznati koga da mi ostavi u životu, a koga da preusmeri.

Nikada nisam otišla do tvog groba i nadam se da mi opraštaš. Sahrana mi je jako teško pala i značajan period nakon nje. Nemam hrabrosti da se suočim, bojim se da ne bih podnela. Verujem da je dovoljno što sa tobom delim momente i doživljaje u mislima. Volim te Stimpi. Tvoje šale me i dan danas nasmeju, a tvoje odsustvo mi donosi mali milion pitanja i veliku patnju. Tako će verovatno i ostati. Volim što živiš u meni i volim sve što ima veze sa našim prijateljstvom i uspomenama.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s