nedostajanje i drugi ustisci iz te Amerike

Malo ko zna da sam danas plakala.

Onako stvarno, nemoćno, mučno, ostajući na momente bez daha, slaba i slinava.
U kolima, uz Dina Merlina kog nikad nisam slušala, a opet sam sve reči pesama znala.
Sa nekime koga sam upoznala pre mesec dana, nebeskom selekcijom.

Nisam mnogo birala kada sam došla ovde.
Prigrlila sam to što sam dobila i ljude kojima sam okružena.
I nisam zažalila, još uvek. Zahvalna sam, beskrajno. Svakim danom, sve jače.

Nisam uvek najsrećnija.

O da, i ovde ima lepih i manje lepih dana, verovali ili ne.

Da ste danas pratili moje objave na Facebook-u videli biste me nasmejanu na terenima za mini golf, u Venturi, nekoliko desetina kilometara od Santa Barbare. Kalifornija, sunce, palme, šarenilo, nasmejani ljudi, nasmejana ja… Kao u ostalom u svim objavama prethodnih mesec i po dana. Sve nešto lepo i bajkovito oko mene, zar ne? Prosto nestvarno. No, objave nisu potpuna verzija realnosti, i evo ja sam vam živi dokaz za to.

Malo ko može da zamisli misli koje su me preplavile dok sam plakala ka Venturi.

Sva ta nedostajanja, zahvalnosti, psovanja, ljutnje, radosti i druge kontradiktornosti koje sam upućivala životu, državi iz koje potičem, državi u kojoj trenutno živim, svetu, poličarima, nekim bitnim i manje bitnim ljudima, nebesima…

Danas su me napali neizdrži sa svih strana.
Da nisu, verovatno ne bih ni sela da pišem o svojim utiscima i osećanjima.

Zapičiti preko okeana, na godinu dana i više, bez jasne vizije o tome da li ostati ili se vratiti, nije ni izbliza lako kao što sam mislila kada sam kretela. Vodeći se ubeđenjem da sam najgori deo pakla proživela u Litvaniji pre dve godine i idejom da dolazim u polusrpsku porodicu, gde će me grejati sunce i gledati palme 365 godišnje, skoro da sam zamislila dolazak u raj direktno.

Ne žalim se. Ovde jeste lepo. I teško.
Izazov je.

Jedna od potvrda na koje sam naišla ovde jeste ta da nema dream job-a. Taj termin je neko potpuno nevešto smislio. Često se setim maminih reči da je lako raditi posao koji voliš, ali da je umeće voleti posao koji radiš. Verujem da je prilika koju sam dobila sjajna i beskrajno dragocena za moj dalji napredak (na mnogim poljima) i svakim danom se trudim da uložim za nijansu više napora da u tome i istrajem.

Iskustvo iz Litvanije mi je pomoglo da prepoznam i dopustim sebi sve male radosti na dvednom nivou, da se radujem suncu, palmama i drugom rastinju koje daje posebni šmek ovom mestu, da se iznova oduševljavam veličini i čaroliji ove zemlje pune neobičnosti, ludila i slobode…

I opet, sve to ne pobija činjenicu da se loš dan dogodi, da dođe loš period deci koju čuvam, roditeljima te dece sa kojima živim, prijateljima, poznanicima i meni samoj. Ovde sam prisutna svakodnevnom suočavanju sa činjenicom da svaka porodica ima svoju patologiju i da je svaka ta patologija na sebi svojstven način zakukuljena i zamumuljena.

Uloga AuPair devojke na ovom programu je veoma interesantna.
Tome ću posvetiti zaseban blog. Nekada.

U mnogo čemu uživam.
Mnoge stvari sam uradila po prvi put u životu.
Slobodno smem da kažem da mi se svakog dana dogodi po nešto nezaboravno.
Puno se smejem.
Treniram.
Imam bazen ispred kuće.
Sjajno se slažem sa decom.
Host porodica kupuje samo organsku hranu.
Imamo sve uređaje po kući koje možete da zamislite.
Pravim sebi šejkove, smutije, cedim limune i narandže iz bašte…
Imam podršku oko sebe za sve što mi padne na pamet i ljude koji se trude da mi nikada ne bude dosadno i da se svuda osetim pozvano i dobrodošlo. I u tome uspevaju.
Vozim bajs svaki dan.
Živim na nekoliko minuta od nestvarnih plaža na okeanu.
Fino zarađujem.

I isto tako…

Nedostaju mi mnogi ljudi.
Mnoge sitnice i predeli.
Mnoge navike i događaji.
Nedostajem nekada i sama sebi.
Nedostaje mi vreme za sebe.
Moja soba. Pas. Porodica.
Prijatelji.
Dečko.
Oni što su se isto razbežali po Švedskama, Švajcarskama, Nemačkama…
Privatni prostor.
Vikend u kome me neće probuditi galama i jurnjava dece ispred sobe u 7h ujutru.
Slobodan dan.
Pojedina hrana.
Svađe.

I isto tako…

Nekada mi je jako teško.
Pa se radujem što nemam vremena da patim.
Ili se nerviram sa istim razlogom.
Ili samo ćutim.
Ili odem da spavam, da ne mislim…

Znate, nije ovo Raj.
Nije ni Pakao.

I ovo je život.
Ili samo jedna stanica?

2 thoughts on “nedostajanje i drugi ustisci iz te Amerike

  1. Jak si ti strelac, koji gađa, pa ponekad i promaši onu metu koju je želeo, misleći da je ta koju želi ono što iskreno, stvarno želi, pa pogodi nešto što nije hteo u startu, ali skapira da je možda baš pogodio ono što je isprva i hteo. Samo napred, B! Sve se tražim u tvojim blogovima, misleći da ćeš i mene da pomeneš. Malo sebično s moje strane, ali kapiram samo da mi nedostaješ i da mi je žao što mi se nisi javila za rođendan. Ne zanima me baš taj dan, ali pored svih čestitki i tvoja mi je zafalila, neću da ćutim o tome. Kuckam ti na mesendžer, čini mi se da sam te iskulirao tamo. Neću da se tangiram, hajmo ispočetka. Btw, malo me rasplaču tvoji blogovi, jer razumem tačno šta hoćeš da kažeš.
    M.

    Liked by 1 person

    1. Hej Milane. Hvala ti, i izvini sto te u tekstu nema. Ne cujemo se i zao mi je zbog toga.
      Zao mi je i sto sam zaboravila da ti cestitam rodjendan (mada cu pokusati da se izvucem cestitkom za Novu godinu, samo treba da mi posaljes adresu negde sa blokom i brojem sobe). Puno radis, puno radim, pa nam i oprastam jer se nema vremena. Bice bolje 🙂 :*

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s