Kažite vi meni kako sam

Ovih dana mi je najteže da odgovorim na pitanje “Kako si?”

Promenjivo sam. Jako promenjivo.

Pokušaću da napravim presek dešavanja poslednjih nedelju dana, pa ćete vi možda znati da mi kažete kako sam. Ako uspete da potrefite tačan odgovor (ne znam koji je, ali verujem ću ga prepoznati), biću vam zahvalna i vaš odgovor ću koristiti pomoću copy-paste opcije za sve moje čuvare koji mi postavljaju to pitanje redovno.

Četvrtak, Novembar 1

Početak novog meseca.
Da sam neko ko prima platu prvog u mesecu, možda bi me to radovalo.
Na treningu kalkulišem koliko ću još moći da finansiram taj pilates.
30$ po treningu, mnogo je. Znala sam to i kada sam kretala, ali sam pošla sa računicom da ako ne platim debelo, neću ni ići. A tih par dana u nedelji mi baš znače. Sama ta aktivnost, činjenica da nisam u kući, radim nešto samo za sebe, pa čak i onaj glupavi osećaj “e pa može mi se da to sebi priuštim! čak i ako mi se ne može, e ima da mi se može!”. Ali ako imamo u vidu da nedeljno primam 195$ i da bih svako malo nekome poslala po pisamce ili čestitku, sa po nekim dolarčićem za kafu, gde i same markice i čestitke koštaju papreno mnogo, pa onda da se svaki dan setim šta mi “samo još fali” da bih bila mirna (neke dublje čarape od nazuvaka, jer mi je noću hladno/ regenerator za kosu jer sam potrošila onaj što mi je Anđela ostavila/ penu ili lak za kosu jer bi bilo super da mogu malo da je kovrdžam/ termos za kafu, jer su ovi u kući očigledno odslužili svoje i ne liče ni na šta…), a onda se setim koje sam ciljeve sebi postavila što se tiče novca i kupovine dugotrajnih potrepština (mobilni, jer jel’te moj je crkao tokom prve nedelje boravka ovde i sada koristim privremeno neki kućni koji nije korišćen već 3 godine/ laptop jer sam svoj ostavila mami kod kuće, računajući da se ovde isplati kupiti, a i ovaj komp ovde koji koristim užasno baguje/ fotoaparat jer želim sebi da priuštim novi…) ili planova o putovanjima koje imam (posetiti San Francisco, San Diego, Portland, Kubu…), a ja se krpim svakodnevno kako da zatvorim nedelju… A, pa nešto dakle ne radim kako treba. Znači, možda je optimalnije smanjiti treninge na jedan nedeljno? Ne znam, umorna sam od razmišljanja i računica. Danas sam radila samo 7,5h i to je lepo. Nisam uspela ni sa kime da se čujem, iako sam želela i imala dogovore, ali makar sam stigla u kući da zaršim sve što je trebalo. I da napravim sebi čorbu od karfiola. Bravo.

Petak, Novebar 2

Hoću kući. Nisam ja za ovo.
Ako bih i želela da vam nabrojim sve razloge, ne bih znala odakle da počnem.
Samo hoću kući.

Usput, ovo je jedan od onih dana za prespavati.
Takvih ovde ima mnogo, baš.

Kad smo odveli Luku na fudbal, otišla sam do famoznog DMV-a da uzmem “brošuru” od stotinak strana iz koje treba da naučim pravila saobraćaja u Kaliforniji da bih položila testove. DMV radi do 17h, ja stižem u 16:20h. Brošure inače stoje u hodniku, milion različitih, na jednom zidu štampane na engleskom jeziku, na drugom zidu štampane na španskom jeziku (skoro pa drugom zvaničnom jeziku, samo mu status fali). Pogađate, glavna brošura iz koje se sprema test, ima samo na španskom, verzija na engleskom je razgrabljena. Ugledam šalter koji se upravo oslobodio i zamolim radnika da mi da jednu brošuru na engleskom. Kaže mi ljubazno da stanem u red za šalter broj 15. Ispred mene osam ljudi. Dvadeset minuta kasnije, red se nije pomerio. Odustajem. DMV ne radi vikendom. Testove treba da polažem u sredu. U utorak idemo u Universal Studios u Los Anđelesu na ceo dan. Umirem od panike jer ja ni taj engleski kojim su pisani materijali ne razumem. Nemam dovoljno vremena.

Razmišljam nešto, okej, odštampaću kada dođem kući, ali se onda setim da u štampaču imamo 12 papira i da svaki put kada krenem ka njemu čujem “E, treba da kupimo papire, ostavi te tu za svaki slučaj, uzmi ove za reciklažu”. Ali dobro, Bože moj, ako budem imala sreće, uspeću da odštampam tih stotinak strana na poleđini nekih korišćenih listova… Ako ne, evo Kaća kaže da može ona da mi odštampa.

Hoće li se ovaj dan završiti? Hoću kući.

Subota, Novembar 3

I dalje hoću kući.

Uspeli smo sinoć da odštampamo “brošuru”.
Danas bih mogla da učim i vežbam online testove.

Samo prvo malo da odmorim i da se nauživam dok je prazna kuća.
Ukućani imaju osmišljen dan. Fudbalske utakmice, dnevna žurka na plaži, surfovanje… Rado bih im se pridružila da imam snage. Inače mi je jedna od najvećih želja da naučim da surfujem ovde i da time zamenim pilates, ali ne danas. Mir, tišina, samoća. Samo to mi treba.

Srđan u ponedeljak ide na viziranje u Frankfurt, to smo malo kome rekli.
Pokušaće da dođe ovde turistički da provedemo Božić zajedno i obiđemo šta uspemo po Kaliforniji. Malo smo izgleda i oko toga preuzbuđeni.

Iako sam odlučila da dan provedem što dalje od telefona i kompjutera, pišem drugaricama koje žive u Frankfurtu poruke da vidimo da li mogu da ga ugoste u nedelju uveče da bi stigao u ponedeljak na vreme na intervju u ambasadu, pošto Couch Surfing nije urodio plodom. Odvratno se osećam kada vidim da im nisam odgovorila na poruke mesecima i sada pišem kada mi treba usluga, ali dešava se, razumeće.

Dan proleće kao blesav.
Jedva da sam išta vežbala za testove.

Nedelja, Novembar 4

Prokleta buka i jurnjava po kući u 7 ujutru.
Poludeću. Hoću da se naspavam.
Ne moram kući, ali hoću humane uslove za život.

Opet je prazan frižider.
Danima pravimo iznova liste za nabavku i nikako da neko ode da kupi namirnice. Nema mleka, jaja, vode… O drugim stvarima da ne pričam. Okej, razumem da su zauzeti i ne stižu. Zapravo ne razumem. Poludeću.

Kažu mi da napišem listu stvari koje volim da jedem da bi imali u vidu.
I nije tako loša ideja. Ispade ceo projekat oko toga.
Nisam ni znala koliko stvari volim da jedem.

Srđan je već u Frankfurtu. Po evropskom vremenu, intervju je sutra ujutru u 08:30, ali po kalifornijskom je to večeras u 23:30h. Ipak je odseo u hostelu, drugarice su kasno videle poruke. Imam veću tremu nego pred svoje viziranje. Okej, noćas neću spavati. Učiću i čekaću da mi se javi.

Učim i čekam. I ludim. Znala sam da ću poludeti, rekla sam vam.

Aj što treba da sačekam da mu prođe intervju i što sam se sva učvorila od držanja palčeva i napinjanja pozitivnih misli u tom pravcu, nego treba da sačekam i da nađe internet negde posle toga da bi mi se javio. Previše neizvesnosti i nestrpljenja. Možda umrem od toga.

Okej, nije dobio vizu.
I nije sprdnja. Stvarno su ga otkačili.

On misli da je dao sve od sebe. Ja mislim da nije.

Možda prelazim u šizofreniju.
Možda sam i dalje normalna.

Znate ono kad možete da opipate tačku u vremenu u kojoj se sve menja.
U konkretnom slučaju, iz rajskog ostrva u nedođiju.

Do malopre zamišljam nas ovde, same, srećne, slobodne, nenormalne.
Razvlačenje po krevetima, kaučevima, bazenima, plažama, ulicama…
Moji ukućani u Srbiji, a ja im ne zavidim jer sam u sopstvenom Snu.
I sad, bum, nema ništa od toga!

Nemam ni vremena da razmišljam gde ću, šta ću i kako ću za Božić jer mi je preostalo manje od pet sati za spavanje i punjenje baterija za sutrašnji dan.
Ček samo da javim ovima što su znali da ide na viziranje da nije uspelo.
I da kažem njemu da ne brine, jer ćemo naći neki drugi način. Videćemo se.

Ne mogu da odgovaram na pitanja zašto, kako i šta se deseilo. Shvatiće ljudi.

Okej manje od 4h mi je ostalo za san. Telefoni gutaju vreme.

Ponedeljak, Novembar 5

Ne znam gde sam.
Samo da odu deca u školu pa da se vratim u krevet.
Neću dugo. Sat, dva možda.

Dobro 4 sata sam odspavala ali sa dosta prekidanja sna.
Zvala me je baka čiju je adresu Srđan prijavio, kao da dolazi kod nje da ne bismo smanjivali šanse ako kažemo da ide u istu kuću gde mu devojka živi i radi. Hoće da me uteši i ohrabri, kaže ko zna zašto je to dobro. Nije se otvorio put. Dobro, neki sledeći će.
Onda me je zvala Kaća, samo da vidi kako sam, da me ohrabri i ona.

Prebacili smo Srđanu preko njenog Western Union naloga polovinu novca potrošenog na epizodu “viziranje” pošto nam je takav bio dogovor. Evo još jednog stvarnog vica: da bi njemu leglo 100€, mi treba da uplatimo 126$, što nas ukupno sa taksom košta 146$. Okej, ne mogu opet da se bavim temom Novac.

Ukućani se iznervirali što mu nisu dali vizu.
On hoće da im piše mejl i vidi zašto na taj način donose odluke, a ona mi predlaže da razmotrimo opciju viziranja za Kanadu i da idemo u Vankuver jer je mnogo lep.

Nemam energije i vremena za nova planiranja.
Istroši čoveka i nadanje i maštanje. Treba mi odmor.

Sutra treba da idemo u Los Anđeles pre 8 da bismo stigli na otvaranje i imali što više vremena da prođemo sve vožnje. Deca misle da idemo na vakcinaciju pa u školu. Radujem se, mada imam osećaj da se nikada neću naspavati kao čovek.

Iako sam obećala Srđanu da nam odluka o vizi neće uticati na vezu, mislim da jeste.
Ne odluka vizi, nego ceo proces kroz koji smo prošli. Mnogo različito gledamo na život.
Umara me i ta veza na daljinu, mada sam joj i zahvalna. Mislim da se uživo ni izbliza ovako temeljno ne bismo upoznali u tako kratkom periodu.

Sve te situacije kroz koje prolazimo, stvarne i subjektivne… Planovi, razgovori, imanja i nemanja vremena, lične priče. Umorna sam. Prosto, nisam ja za to. Ne da mi se.

Opet se neću naspavati.
Polaganje testova sam prebacila za sledeću sredu.

Utorak, Novembar 6

Mislim da su deca primetila da nešto muljamo, ali ne mogu da otkriju do kraja.

Nas troje smo bili spremni, po dogovoru u 07:30h, ali naravno roditelji kasne.
Krećemo u 08:20h. Za pravo čudo, ne nerviram se. Radujem se što idemo.

U nekom trenutku skapiraju da ne idemo kod lekara, pogode i gde idemo, pa kreće vrisak radosti i uzbuđenja. Usput slušamo neku srpsku šit muziku, ne znam ni reči pesama, ni ko peva, ali mi se opet nešto plače. Okej, prebacili smo se na Azru. Sad mi se baš plače. Hoću kući. I na more, ali na moje more. I hoću da mogu da plačem kad god mi se plače, a ne da se ustručavam jer radim i jer ne želim da zbunjujem decu. Odrasli bi me razumeli.

Universal Studios… Nisam znala ni gde idem iskreno. Objasnila su mi deca da imaju neke vožnje, Harry Potter, Simpsonovi, Dispicable me, Kung Fu Panda i tako to. Zamišljala sam to iskustvo nalik onom iz Disneyland-a u Parizu, pre nekoliko godina, sa mamom. I nisam mnogo omanula. Samo je ovde, čini mi se, sve još nabudženije i precenjenije. Ili to samo “faza odbacivanja druge kulture” govori iz mene. Nekako mi je nerealno da 100$ platiš ulaznicu (basic, ne želim ni da znam koliko im koštaju ove express, vip itd.) i onda još svaka sitnica košta dovoljno da te glava zaboli. Hrana, piće, džidža-bidže, suveniri…

Nema veze, hranu su platili oni, najela sam se kao prasica (za ručak piletina, krompir i klip kukuruza, za užinu ogromna Simpsons krofna sa čokoladom, za večeru pasta sa plodovima mora i to ne u tragovima nego u izobilju, ne smem se žalim), prošli smo sve vožnje i stvarno su vrhunski odrađene, uzela sam sebi kao suvenir dva šećera iz restorana sa printom “Universal Studios” i da nisam Srđanu kupila Harry Potter majicu prošla bih bez potrošenog dolara.

Tokom večere je Sašu smlatila temperatura. Posle 12h euforije, možda i nije čudno.
Put ka kući smo nas troje prespavali pozadi u kolima.
Ja u sredini, Saša na levom ramenu, Luka na desnom.
Jeste da sam se ukočila, ali bilo je prelepo.
Prebacila sam se u krevet i zaspala srećna, ispunjena i zahvalna.

Sreda, Novembar 7

Dobro je što sam pomerila polaganje testova za sledeću sredu.
Saša i dalje ima temperaturu, pa danas ostajemo zajedno kod kuće.

Mislila sam da će biti mnogo napornije, 12h rada, nemam vremena za sebe, tri spremačice u kući od ranog jutra, puštaju špansku muziku, pevaju (a ne znaju da pevaju), dovikuju se, razvlače posao, ja sam imala tolike planove i sad neplanski radim… Ne, dan je prošao jako lepo. Nas dvoje smo pili čajeve, smutije, sekli jedno drugom nokte na rukama i nogama, gledali crtane filmove na Netflixu, mazili se, dočekali Luku sa špagetama, dremali, slušali Smooth Jazz, pričali sa mojom mamom… Luka došao nikad ponosniji iz škole, sam, kako kaže “brzo i lako”. Pokušao da prepriča bratu neke inserte dana, ali pošto mu nije pošlo za rukom, ipak mu je samo pročitao omiljenu knjigu i prebacio se na domaći za Klub matematičara. Posle smo zajedno pravilu prugu i puštali vozove do iznemoglosti. Nisam ni primetila kad je stiglo 19h uveče i kraj mog radnog dela dana. Sela sam sa njima da odgledamo koju epizodu Montevidea i posle otišla sa Kaćom da odćutimo malo na našoj klupici.

Nije mi loše ovde.
Nekako se sve samo od sebe izbalansira.
Dobro je, jer ja često imam osećaj da mi ispadaju konci iz ruku.

Četvrtak, Novembar 8

Deca su u 6 ustala i sišla da se igraju dok se mi ne probudimo.
Svakog drugog jutra bi me iznervirala ta buka, ali danas su preslatki.

Možda ima veze i to što sam sinoć zaspala u 22h pa sam stigla da se naspavam.

Odoše oboje zdravi u školu, a ja imam neočekivano slobodno vreme.
Juče sam otkazala trening za slučaj da treba da ostanem kod kuće sa Sašom.
Taman sam uštedela 30$ i time skoro pa isplatila Srđanovu majicu.

Nas dvoje se ne čujemo.
Juče smo se “dopisivali”, ali kada vidim kako to izgleda, bolje da nismo.

Ne znam šta će biti sa tim, ali biće kako treba.

Večeras idem sa Kaćom ponovo da vežbam vožnju. Frka mi je.

Danas sam dobro.
Mirno, spokojno, odmorno, srećno i zahvalno.
Čula sam se i sa mamom, bakom, dekom i Aleks.
Malo me samo boli glava.

A inače, inače ne znam kako sam.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s