muke na tromesečju.

Nije prošlo ni tri meseca, a ja:

Imam pojačane napade patetike.
Ne mogu da podnesem da se ne čujem sa mojima jedan dan.
Utehu tražim u pisanju pisama i čestitki, osmišljavanju paketića i slično.
Iz nedelje u nedelju ne mogu da skrpim kraj sa krajem, ako pričamo o novcu i vremenu.
Plašim se Božića, jer po prvi put neću biti sa svojima i biću sama u ogromnoj kući.

Zatvaram se u sebe i dobijam prve napade anksioznosti.
Mršavim iako nisam otišla na trening oko mesec dana. Ne jedem, nemam apetit.
Ludim od činjenice da nikada nisam sama u ovoj kući. I kada jesam – nisam.
Ne znam kada će se neko vratiti sa posla da se presvuče/jede/uzme nešto i slično.
Ili kada će neko od dece ostati kod kuće za vreme škole, jer je bolesno.

Vikendi su rezervisani za kuću punu gostiju i nered na sve strane.
Tada retko izađem i da pojedem nešto, pošto mi se ne da. Treba mi odmor.
Vizuelni, fizički, mentalni i duševni.

Da vas ne uvodim u detalje, ne bih smela to, ali odnosi sa host porodicom mi zavise od ugla duvanja vetra na Jamajci. I to me isto umara.

Nisam položila testove za vožnju. Drugi izlazak odlažem već jače od dve nedelje.
U ovoj kući, od kada sam ja došla, ni u jednom trenutku nismo svi bili zdravi.

Kada su deca bolesna, to znači 11 do 13h rada za mene dnevno.
Shvatila sam da sam juče i prekjuče 24h radila i 24h provela u snu kao pregažena.

Nisam više ni sa Srđanom, ali time ne stižem da se bavim i da obrađujem.
I mnoge druge stvari ne stižem da obradim. A nigde ne idem.
Tu sam, u jednoj kući iz koje izađem da bih pokupila decu iz škole (kada idu u nju) i uveče da bih udahnula svež vazduh po komšiliku (ako ne pada kiša).
I to me uništava.

Imam osećaj da sam osuđena na milost i nemilost jako uskog kruga ljudi, o tome kada ću, da li ću, gde ću i kako ću izaći iz kuće. Ili odmoriti. I da, ova soba je moj karantin.

Shvatila sam da ovaj program može biti jako bolan za:

  • Osobe koje imaju aktivan društveni život (10 i više prijatelja sa kojima su se zaista družili na dnevnom i nedeljnom nivou) – ovde to nemaš kad i kako;
  • Osobe koje veruju u brak, ljubav i sreću u porodici i ne žele da kvare tu sliku;
  • Osobe koje su zaljubljenici u pedagogiju, vaspitanje i obrazovanje dece, i uopšte razvoj dece i koje su izučavale nešto o tome;
  • Osobe koje nastoje da svoje vreme ispune raznovrsnim sadržajima;
  • Osobe koje su iskusile značaj privatnosti i povremenog mira i tišine.

No, ne odustajem.
Idemo dalje.
Videćemo kojim veštinama i alatima će me ova priča osnažiti.
I nadam se da će mi život pokazati zašto sam baš kroz ovo prolazila.

Za sada se radujem kada uspem da plačem, a da ne čujem sa vrata “Barbara, šta ti je?”
Tako sam jutros. I baš mi je prijalo.
I radujem se svakom poslatom pismu.
O primljenim da i ne govorim.

Valjda ću do polugodišta uspeti da popravim uspeh.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s