145 dana

Uspela sam da definišem kako mi je.
Mučno (jer ne želim da budem deo njihove porodične patologije).
Naporno (jer u 24h jedva da imam slobodno vreme pored njih i učenja).
Dosadno (jer već 145 vrtimo istu ploču svaki dan).

E baš mi je tako.

Oštrim misli i strpljenje za nedelju kada ću imati još jedan razgovor sa host porodicom o dešavanjima na ovoj sceni zvanoj Njihova kuća. Sastanak je najavljen i dogovoren, što ne mora da znači da će se i dogoditi. Tako to ovde ide, dogovoriš pa vidiš da li je dogovor bio dovoljno žedan da pije vode ili nije.

Prošli sastanak, pre otprilike dve nedelje je bio mnogo bučnije najavljen.
Tog dana sam osetila da me sa svih strana stiskaju frustracija i nezadovoljstvo.

Sela sam i napisala svojim punoletnim ukućanima da mislim da moramo da razgovaramo, o vrednostima, pogledima na svet, i pre svega pogledima na vaspitanje.

Tog jutra me je probudilo marširanje dečaka od nepunih deset godina, po hodniku ispred sobe uz zapevavanje “Maršila, marširala kralja Petra garda…”. Nije to bio ni prvi ni poslednji put. Ima on na repertoaru još mnoge pesme u kojima se pominju partizani, ustaše i slični likovi i junaci. Naučio ga je tata i ponosan je na to.

Kada sam došla ovde, posle nešto manje od nedelju dana taj isti dečak je pokušao da mi objasni da su “Hrvati naši neprijatelji, ubili su tetkinu babu i uopšte ne razume kako ih tetka ne mrzi”. Rekla sam mu da mi je mama iz Hrvatske, da ja Hrvatsku volim jednako, ako ne i više od Srbije i da verujem da o toj temi može sa tatom da razgovara, ali da ja na žalost ili na sreću nisam prava osoba za taj razgovor.

Nekoliko meseci kasnije, mlađi dečak je odbrusio nekoliko puta za redom starijem da neće da igra sa njim fudbal, jer “fudbal je za Muslimane”. Uz sve molbe i zajedničke pokušaje da otkrijemo šta je time hteo da kaže i otkud mu to, uspeli smo samo da konstatujemo da je čuo da tata ne voli Muslimane. Zamolila sam ga da nikada ne ponavlja i ne smišlja izjave za koje ne zna šta znače jer da to može da bude izuzetno uvredljivo, pa čak i opasno. Mlađi dečak u tom trenutku ima nepunih sedam godina.

Tih dana često smo pokušavali da razotkrijemo zašto dečaci nemaju drugare u školi ni van škole (stariji na fudbalu, mlađi na košarci) pa sam se iznenadila koliko vremena mi je trebalo da uočim ono što mi je pred nosem. Stariji dečak ima izraženu potrebu da se poredi sa drugom decom u stilu “ja sam najbolji, najpametniji, najbolje igram fudbal, matematički sam genije… ostala deca su glupa, imaju pokvarene mozgove, igraju previše video igrica pa ne umeju da se ponašaju…”. Pored toga, sa nepunih deset godina vrlo dobro “zna” da su “Amerikanci glupi, Meksikanci idioti, Kinezi debili…”, a da su “Rusi moćni i dobri, Srbi wow…”, kao što “zna” da su “beskućnici oni koji nisu učili matematiku” i da su “deca sa poremećenim ponašanjem deca koja su se rodila bolesna i sa njima se ne treba družiti”.

Uzdrmala ih je ta poruka sa pozivom na razgovor, pa su me nekoliko puta tog petka zvali, da mi se “zahvale” što sam im skrenula pažnju na “te stvari”, što sam otvorena da razgovaramo, da mi kažu da možemo i pre nego što deca odu na spavanje da im damo da gledaju nešto pa da sednemo da pričamo, jer oni su baš zainteresovani za temu i nestrpljivi.

To veče je host tata posle treninga odvedeo starijeg dečaka na neki valjda rođendan.
Čekala sam od 19 do 20:30h da se oni pojave i da zazvoni zvono koje označava početak sastanka, a onda sam u 20:30 pitala šta se dešava i da li se vraćaju, da li ćemo razgovarati i kada, pošto bih i ja rado izašla na svež vazduh malo da izbistrim glavu da ih ne čekam već sat i po. Tad saznajem da su na rođendanu, dobijam predlog da pomerimo razgovor na sutra zbog njegove glavobolje i moje primetne nervoze i tvrdnju da to što mi promena plana nije javljena (iako me se direktno tiče, i iako smo takve situacije imali najmanje pet puta do tada i svaki put sam na njih skretala pažnju i davala do znanja da me jako uznemiruju), to svakako nije odlika nepoštovanja mog vremena i mene kao njihove dadilje. Na peto prebacivanje “Jeste nepoštovanje” – “Nije nepoštovanje” spustila sam slušalicu. Kada sam se spremila i krenula da izađem host mama je potrčala za mnom da me podseti da treba da pričamo. Rekoh joj da pita muža zašto je razgovor pomeren, a on joj na to pitanje reče da sam ja pomerila razgovor jer sam promenila plan i htela da izađem.

Iza toga je usledila neka prepiska sa mnogo kilometarskih poruka, te njenih, te njegovih. Zahvalila sam se na pokušaju da mi predoče kako su teške dane imali i kako me beskrajno poštuju itd. pa smo se dogovorili da razgovor imamo u nedelju, jer sam obila da ustanem u subotu da bismo razgovarali u 7:30h.

Tražili su mi da napravim PPT o beskućnicima, decom sa poteškoćama u razvoju, decom bez roditeljskog staranja i/ili sa poremećajima u ponašanju itd. Da napravim PPT sa tim nekim osnovnim vrednostima za koje se zalažem i sa mehanizmima kako da ih prenesemo na decu. Ne znam za vas, ali meni to zazvuča smešno i neozbiljno pa sam odbila. Ono na šta sam pristala, jeste da im pošaljem pripremu za razgovor u kojoj ću obrazložiti sve navedene stavke naših neslaganja i različitosti koje me žuljaju i dati konkretne primere za to. Ta priprema je izgledala ovako:

 

Razgovor koji smo te nedelje obavili, trajao je skoro tri sata. Bio je iznenađujuće smiren sastanak, sa nekoliko neprijatnih momenata, nekoliko tragikomičnih situacija (pre svega u pogledu poimanju termina “poštovanje i uvažavanje” i shvatanju manifestacije toga), nekoliko naizgled konstruktivnih segmenata, i tako… Sve u svemu, utisak sa kojim sam izašla iz sobe bio je: neće se ovde ništa promeniti. I nisam pogrešila. Osim malo glumatanja, dramatizacije i prividnog korigovanja pojedinih obrazaca ponašanja, sve je isto. Samo je moj fitilj kraći.

U međuvremenu sam se raspitala i kako teku procedure za prekid programa i za promenu porodice, obavestila ih i o tome, ali su mi rekli da oni baš žele da ja ostanem do kraja, da će se potruditi da učine da se bolje osećam pod njihovim krovom i u njihovoj porodici i da bi voleli da kroz neko vreme ponovo popričamo o tome da vidimo kakve su se promene dogodile, ako su se dogodile.

Evo razgovaraćemo u nedelju. Ne zato što su se promene dogodile, nisu. Ne ni zato što nisu, nego zato što je moj mozak nastavio da traga za sagledavanjem mog boravka ovde i za donošenjem ma kakve konstruktivne odluke, u smislu “mogu li da o(p)stanem ovde i zažmurim na stvari koje mi smetaju, ili treba dostojanstveno da skupim prnje, odem i prepustim ovo mesto nekome ko će na njemu umeti da se pronađe?”.

Ako je neko stigao do ovog dela u tekstu, možda čak može i da mi pomogne.

Ovde sam došla sa očekivanjima da ću: upoznati američku kulturu, videti Kaliforniju, unaprediti engleski, vožnju, kuvanje, dopuniti iskustvo u radu sa decom, završiti istraživanje za master i završiti najmanje jedan kurs na nekom od njihovih univerziteta.

Činjenice su da: od američke kulture nisam u prilici ni vrh ledenog brega da sagledam, jer je u ovoj kući dominantna srpska kultura, a ja provodim 98% vremena u kući; od Kalifornije sam videla deo Los Anđelesa, deo Santa Barbare i autoputeve; ne unapređujem engleski jer se u kući priča samo srpski, a moji prijatelji van kuće su još tri devojke iz Srbije (jedna drugarica iz srednje škole koja je ovde na internship-u, jedna drugarica koju mi je fb preložio kada sam promenila mesto prebivališta, a koja je ovde na doktorskim studijama, i jedna koja je preživela dve godine u ovoj porodici kao au pair i sada je već treću godinu na studijama); o vožnji mogu da kažem da sam položila testove teorije i da sam 4-5 puta vozila automatik u prisustvu nekoga sa vozačkom dozvolom, ali da nemam pojma kada ću i da li izaći na polaganje i provoziti zaista; o kuvanju je bolje da ne govorim jer je jedna od odlika ovde kuće da je frižider mahom prazan, a kada je pun u njemu su uglavnom zamrznuti pokušaji feferoni pica, kroasana, ribljih i mesnih fileta, grickalice, grickalice, grickalice i dezerti, pa sav moj ponos na činjenicu da sam smršala nekoliko kilograma od dolaska ovde pripisujem činjenici da jedem jednom do dva puta dnevno (chia semenke sa kefirom, voće, od povrća kada ga ima napravim čorbicu i to je to), ali sam zato naučila deci da napravim jaja i sendviče na hiljadu načina, jer drugo najčešće nemam šta da im dam da jedu; imam jako malo slobodnog vremena u kome se trudim da nadoknadim obaveze za kurs koji sam upisala i da ohladim mozak kad god je to moguće, masterom ne stižem da se bavim.

Želela sam da odem u San Diego na Au Pair vikend obuku, ali rekoše mi u porodici da je šteta što obuka kači petak pa ne mogu. Želela sam da odem i do Portlanda na produženi vikend, ali šteta što mi subota i nedelja nisu dovoljni. Šteta je i što kada je porodica bila na odmoru u Srbiji ja nisam imala para i prilike da proputujem celu obalu, a oni su mi baš sugerisali to. I što mi do kraja programa ostaje još pet dana njihovog odmora, koje ću nadam se provesti ovde u miru i tišini sa mamom kada je konačno dočekam.

Shvatila sam da bih u Srbiji sa istim ovolikim primanjima (cca. 690€) imala neuporedivo više slobodnog vremena, privatnosti, izbora, mogućnosti da putujem (pa makar i po Srbiji po obukama i treninzima). Ne bih propustila Novu godinu, Božić, rođendane, Uskrs, slavu, godišnjice… Ne bih imala kome da objašnjavam, kao jutros, da je za mene traženje hrane udarac u dostojanstvo ispod pojasa (na molbu ovih ukućana sam pre par meseci napravila spisak namirnica koje volim da jedem: meso, riba, voće, povrće, jela… ali je on pogledan, sklonjen i zaboravljen), nakon i pre toga sam puno puta ponovila šta volim da jedem i kako su izgledali moji obroci u Srbiji i Litvaniji, ali koga briga. Jutros su me pitali jel ima nešto konkretno što želim da kupe. Rekoh kad su već spisak i sve reči pale u zaborav, hajdemo da preskočimo i tog tipa pitanja, vređa me da vučem za rukav za hranu, nisam nikada bila u toj prilici i ne želim da prihvatim ni sada tu ulogu. Kažu, šta je problem, pa uvek ima nešto da se jede, a i slobodno mogu da tražim.

Mnoga su me pitanja morila. Jesam li razmažena, jesam li nezrela, jesam li prezahtevna…
Mnoge dileme mi se vraćaju i kada mislim da sam ih razrešila. I tako u krug.

U nedelju ćemo ponovo imati razgovor.
Videćemo da li će se nešto promeniti.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s