izazov

 

Posvećeno jednom od mojih drugara (A.D.), koji me je podstaknuo na razmišljanje.

 

Juče sam se zigrala.
Slagala bih kada bih rekla da nisam bila svesna.

Večeras mogu da kažem da je igra bila “istina ili izazov”. Kao u doba osnovne i srednje škole, nekako mi istina nije zvučala dovoljno izazovno da bih je izabrala. Jer istina, ne znam da li ste probali, može jako brzo da postane obična i normalna. Ma koliko oštra, direktna i ubojita bila, ako je koristite učestalo prestaje da bude izazovna.

Oprostićete mi što ću ovu priču napisati šifrovano. I to mi je izazov.

Elem, prethodnih nekoliko dana sam rasejana. Ništa neobično za mene.
Dopuštam svakojakim likovima ulazak u moju svakodnevicu i to me zabavlja.
Uz to, dešavaju se neobične stvari među ovim mojim, najbližim, ljudima.
I naravno, ja šetam unaokolo, stajem pored svakog izloga i gledam šta se nudi.
(računam da me poznajete dovoljno da znate da ne mislim na izloge prodavnica)

U jedan od tih prethodnih dana je stalo svašta. Recimo da je to bilo prekjuče.
– Trebalo je da dobijem rezultate kursa, koje iz nekog razloga sa neopisivim nestrpljenjem iščekujem, kao ni jednu ocenu do sada (na numeričke ocene se nikad nisam ložila, ali ove slovne su mi baš interesantne). Nisam ih još dobila inače;
– Dobijam ponudu za neki posao koji traži da sadašnja dva posla batalim;
– Dok iščekujem da mi baka i deka jave rezultate lekarskih analiza, priželjkujem da mi D. javi da ne može da dođe na konferenciju kako bi mi olakšala da i sama ne odem;
– Dobijam poruku od D. “Nađemo se u holu, može?” i u autobusu na putu ka konferenciji primam poziv u kom mi deka saopštava da su nalazi loši;
– Odlažem razgovor za posao za prekosutra (kasnije ću izvisiti za to), ali na konferenciji ostajem duže nego što sam planirala. Tu je igra valjda i počela.

Taj dan se završava tako što saigraču na konferenciji govorim da sutra verovatno neću doći (iako tad već znam da ne bih došla zbog konferecije nego zbog igre). U Juče je isto svašta stalo. Obrada informacija od prekjuče, osmočasovni posao, odlazak na izložbu drugara, jedno figurativno upiranje flaše u mene i igra. Trebalo je da stane i montiranje nekog monstruoznog kreveta, koji je čak i majstor odbio da sklapa, ali to smo odložili.

Nakon parcijalnog pregleda izložbene postavke, najbolja drugarica i ja sedimo sa tim drugarom, pričamo o vezama, odlukama, vernosti, izborima i kompromisima koje pravimo, strahovima, izazovima, brakovima, prevarama i tako dalje, u dubinu i širinu. Udubili smo se i to mi je prijalo. U velikom prostoru, iznad galerije, izabrali smo prostoriju za sebe, raširili se po kaučevima i foteljama, svako je imao ispred sebe po zidarsku flašu Zaječarca i gorela je po koja cigareta. Prijalo bi mi još više verovatno da mi pažnju nisu odvlačile poruke Saigrača koje su mi stizale na telefon i koje nisam uspevala da ignorišem da ne bi igra propala. Dogovarali smo se da se vidimo, i ma kako ta ideja bila suluda, delovalo je privlačno. To je bio trenutak u kome sam odabrala “izazov”. Drugarica je bacila neku opasku koja je imala preljubnički prizvuk, i dok sam izgovarala da idem da se vidim sa likom jer mi je zanimljivo da čujem čime se bavi u životu, shvatila sam i sama da nema baš mnogo logike u tome što govorim. Na putu ka dogovorenom mestu sam se osećala preglupo i prečudno jer S. ceo dan čeka da se čujemo i pomeram ga, a ja idem da se vidim sa likom i osećam se kao da idem na dejt, a ne na čašu piva i limunadu sa novopečenim poznanikom.

Sledi isečak poruke koju šaljem S.

“Računam na poverenje koje smo gradili i očekujem da mi veruješ – nije se ništa dogodilo među nama na fizičkom nivou… …Možda i samo opravdavam sebe sebi. U svakom slučaju, nemaš razloga za brigu, mada verujem da ti neće zvučati lepo sve ovo što sam izbacila iz rukava i džepova. Volim te i stvarno si i dalje u mojim planovima i iščekivanjima, ne plašim se da će se to promeniti. A ovo što se desilo… Hajde da probamo zajedno da razumemo?”

I probali smo. I mislim da smo razumeli. Da smo se razumeli međusobno, a onda da smo razumeli i širu sliku u kojoj sam odigrala potez. Ali neću da vam kažem sve.

Eto vama tema za razmišljanje, pa danas-sutra, kada se naložite na nečiju žvaku ili govor tela ili pažnju koju vam pruža ili zvanje koje nosi ili iskustvo koje ga krasi ili intelektualno bogatsvo ili ceo paket ili neki drugačije upakovan paket, a pritom se nalazite u vezi ili braku, predlažem vam da se zapitate sledeće – koje izazove prihvatate i zašto? da li ste spremni da se suočite sa posledicama? šta iz toga možete da naučite? I da ne zatvarate pitanja. Da tragate za odgovorima. Da budete iskreni. Da ne posustajete u istraživanju. Izazovi su strava, samo… treba biti svestan i uobročen.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s