slikoviti prikaz nedopustivog

Kao redovni gost u delu sa kuvanim jelima Skroz dobre pekare kod Fontane, danas sam prvi put zatražila Knjigu žalbi, opisala svoje nezadovoljstvo uslugom na dve stranice, ostavila svoje podatke i kontakt u nadi da će mi se neko javiti i izašla. Onda sam, uz pomoć prijatelja, osetila da to možda nije dovoljno, pa sam rešila da iskustvo podelim na društvenim mrežama i ako uspem u medijima.

Dok sam jela posmatrala sam za stolom pored deku od oko 90 godina koji je došao sam da pojede nešto kuvano. U samouslužnom objektu, on je sebi prineo čorbicu, neke pohovane filete, pileću mućkalicu i salatu. Ne želim da zamislim koliki deo penzije je ostavio za to. Jeo je polako, kako to valjda samo još stari ljudi umeju. Moglo se osetiti kako uživa u svakom zalogaju, iako mu je lice naborano i oslikano usamljenošću i tugom.

Jedem sa mamom i komentarišem tiho, jer me takve scene uvek jednako rastuže i zadive. Nagađam da je verovatno ostao bez bake, pa s vremena na vreme sebi priušti obrok (supica, glavno jelo, salata) u kakvom su nekada zajedno uživali. Mogu da zamislim da ima decu i unuke kojima, ako mu ponude da angažuju nekoga da mu pomogne, nešto lepo spremi i napravi društvo, kaže “Neka deco, nije potrebno. Ja kada se uželim imam to svoje mesto gde odem pa pojedem sve kuvano što ne mogu sam da spremim”.

Mama se upravo iznervirala kako nas je 400g krompira, 250g piletine u sosu od gorgonzole, 200g spanaća i 200g mućkalice koštalo više od 900 dinara u samouslužnom objektu sa neljubaznim osobljem. Uvek se iznenadimo kako im cene nadmašuju one u restoranu, gde za isti novac, uz obilniji obrok dobijemo i kompletnu uslugu. Ovde ću napomenuti da nijednom nisam imala sreće da naiđem na sapun u teoaletu i da nam se nekoliko puta dogodilo da su slobodni samo oni stolovi koji su natovareni upotrebljenim salvetama i polupraznim stiropornim tanjirićima prethodnih gostiju. Gotovo svaki put svedočimo dovikivanju vidno nezadovoljnih radnica koje raspravljaju pred kupcima o tome “Zašto neko nije napunio salate, da li su oprane činije, zašto mimoza nije u frižideru” i slično. Baš kao da su same u objektu ili kao da gostima prija da slušaju prepiranja, svađe, prepucavanja i navijaju kojoj će glava ostati na ramenima.

Deka nije bio iznerviran, niti bi se dao iznervirati. Zadenuo je salvetu u džep od prsluka (pardon, pola salvete, jer se jedna od mera štednje ogleda u tome da salvete cepaju na pola, u njih umotaju plastični escajg i to je sve što dobijate), jeo je svoj obrok i zaustavio jednu od radnica u prolazu sa pitanjem “Izvini dušo, može li neko da mi upakuje ovaj ostatak za poneti?” na šta je dobio odgovor “To tražite kad krenete gospodine”.

Na nestabilnim nogama, deka je poslužavnik po poslužavnik odneo do kante, ispraznio i osavio na predviđeno mesto. Prišao je jednoj od radnica, pitao mogu li da mu upakuju ostatak obroka i pružio ga na pult. Gurnula mu je činiju pored nesrećne mućkalice i krenula da uslužuje narednu mušteriju. Deka je sačekao da se pult ponovo oslobodi da pita hoće li moći da dobije i kesu, ali ovog puta se radnica pravila da ga ne vidi i ne čuje. Posle nekoliko puta postavljenog pitanja, istim tonom, uljudno i ljubazno, ona je dreknula “Molim gospodine?! Dobićete i kesu kad spakujete to, daću vam kesu” i dodala kesu na isti pult. Na pokušaj da objasni da on ne može, te na molbu da mu upakuju, opet je dreknula “Gospodine ne mogu ja da vam spakujem!”. On širi ruke, kaže “Neka vam onda ovo ostane, idem ja”, ali i dalje stoji u neverici pred njom i svojom mućkalicom.

Prilazim mu i pitam da li sam dobro razumela da ne žele da mu spakuju obrok, on potvrđuje i pokušam da ga ohrabrim rečima “Sad ćemo to da sredimo, ne brinite” i odlaskom po pribor kojim bih mogla da prebacim, a koji stoji iza kase tako da samo radnice mogu da vam ga pruže uz dobru volju koje nema. Nagnula sam se, uzela pribor, spakovala i pružila deki kesu sa obrokom, a on je nakon par izrečenih zahvalnosti prišao, ovog puta drugoj radnici, da izrazi svoje nezadovoljstvo uslugom. Kaže druga, jedina naizgled prijatna radnica, prvo “Pa vidite da vam je spakovan obrok”, a onda da će mu sledeći put upakovati i da ga razume. Prethodno pomenuta radnica ponovo drekne “Ma on je hteo da mu se upakuje ostatak nakon jela, ne radimo mi to!”. Deka je izašao i otišao.

Mama je zatražila Knjigu utisaka, a ja sam osetila potrebu da ispišem sve zamerke na uslugu ako se ona tako može nazvati. U međuvremenu, dotična radnica je pokušala suptilno da zadene svoje ime pod kecelju, ali je to uradila dovoljno nevešto da smo ipak uspele da vidimo da se radi o “KUVARICI Snežani”. Nije im bilo svejedno i sa nestrpljenjem su iščekivali da im vratim tu magičnu svesku. Nadam se da listove nisu iscepale. Da rezimiram:

Ugostiteljsko objekat u kome se prodaje hrana, ne sme i ne može biti mesto na kome će raditi ekstremno neljubazni radnici, mesto na kome će se štedeti na salvetama, sapunu i sredstvima za higijenu, mesto na kome će kupci ostaviti puno novca, a osećati se kao poslednji jadnici. Mada očigleno može. Zato ga mama i ja nećemo više finansirati svojim posetama, a nadam se ni deka o kome sam govorila. Nadam se i da će ovaj tekst uticati na još nekoga.

2 thoughts on “slikoviti prikaz nedopustivog

  1. Nema potrebe pisati blogove i napadate radnike pekara koji rade za 25 hiljada. Ako ti se ne svidja usluga, idi drugde. Ima mnogo, mnogo, mnogo, mnogo pekara. Inace, poprilicno je providno da je tekst pisan sa ciljan da izazove pozitivne emocije prema “jadnom deki koji je siromasan i bolestan i koji je izgubio baku i sl” a negativne prema zlim radnicima koji ga valjda mrze, pa zato nisu hteli da mu spakuku hranu. Nadjite nesto pametnije u zivotu da radite. Evo, izgubio sam 5 minuta zivota citajuci ovo smece i pisajuci komentar. Poslusacu sam svoj savet.

    Like

    1. U redu je da se ne slažemo. Ja sam iznela svoje viđenje situacije i stojim iza toga što sam napisala. Vi ste recimo bolest učitali koja nigde nije pomenuta. Svako ko čita (svojom voljom) ima pravo na svoj utisak. Ja se je vodim parolom “ako ti se ne sviđa idi drugde” jer nisam iznela kritike o enterijeru ili izboru hrane već o problemu ljubaznosti poštovanja kupaca u uslužnom objektu, bez čega oni ne bi postojali.

      Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s