bilo je zaista lepo

Od prvog snažnog zagrljaja pri susretu u Karlovcima
Od prvog razgovora na terasi gde smo se našli kada su ostali otišli da spavaju
Od pravljenja da “nema među nama ničega” i nismo došli tu da bismo se muvali
Od par neuspelih stidljivih pokušaja poljupca i onog prvog uspelog, još stidljivijeg
Kada smo oboje, još u zagrljaju, pocrveneli i okrenuli glave svako na svoju stranu
Ne puštajući se, malo drhtavih kolena i široko nasmejanih lica.
Pa je, čini mi se, usledilo njegovo pitanje “šta to bi?” sa kratkim pogledom
I moje još kraće “ništa”, sa okretom i skrivanjem glave preko njegovog ramena.

Pa smo otišli i mi, svako u svoju sobu, da se pravimo da spavamo
Pa po nekoliko puta poželeli “laku noć” jedno drugom i nastavljali dopisivanje
Mislim da se nijedne noći nisam radosnije vrtela po krevetu, bez potrebe za snom
Toliko sam jedva-čekala da se vidimo u prostoriji za rad. Iako mi je bilo frka.

Pa smo prvih dana poštovali dogovor da je to naša mala tajna, da nema ljubljenja pred drugima, da nema miniranja programa, da nema provociranja tokom radnog dela dana
Pa je i nestrpljenje bivalo sve veće, da dođe veče, da se sklonimo
Da me on ubeđuje kako ćemo pregurati i Nemačku i Kaliforniju
Kako godinu dana, naspram života, nije ništa
A ja da popujem, pozivam se na prethodno iskustvo veze na daljinu
Govorim da nisam za to i da ne mogu, čak iako bih želela, ali kao ne želim
I nisam nikada bila sa mlađime od sebe, kažem meni je gornji limit ’90, a ti si ’95.

A najuzbudljivije mi je bilo da pravim preokret kada je on naizgled prihvatio
Da nećemo forsirati, da idemo dalje, da možda nije pravi čas, iako se nije slagao
Prihvatio je moj stav po tom pitanju, a onda sam ja krenula da ga menjam.

Valjda ne bih preterala kada bih rekla da smo 2 dana nakon poljupca počeli da živimo zajedno, razmenjivali sve opijajuće osećaje koji su nam oboma hronično falili, maštali, obećavali, gradili velike snove, smejali se, kuvali, gnjavili se, prepuštali i čarobno mazili.

Verovali smo ludački u ljubav koja nam se dogodila.
Ubrzo oboje bili spremni na sve ili ništa. Na sve ili sve.

Po prvi put mi nije bilo smešno da razgovaram sa nekime o deci nakon mesec dana.
Imala sam osećaj da se naša bića poznaju duže i dublje nego bilo ko drugi.

Pa smo se sa izazovima nosili kao od šale, bili spremni na ulici da živimo ako treba.
Ne bi nam bilo ni hladno ni vruće, ne bismo bili ni gladni ni očajni. Naprotiv.

Otišli smo na more, u ono malo misto u kome me svi znaju kao “raspuštenicu”,
A ta mi uloga nikada dovoljno nije smetala da bih nešto promenila u ponašanju.
Čak i kada bih se dve godine za redom šetala sa istim momkom iz mista, niko to ne bi uzimao za ozbljino jer svi znaju da verzija mene odande, u Beogradu ne pije vode.

Došla sam prvi put sa Dečkom, osmehom koji govori sve, par kilograma lakša, opijena i sebi (sa svojim dečkom) dovoljna… ništa eksponiranje, nikakva pažnja, mi imamo sve.

I nastavili smo da maštamo o zajedničkom životu, deci, kućnim ljubimcima, poslovima, putovanjima, hobijima i drugim sadržajima koje ćemo upražnjavati, o detaljima i opštim mestima. Čak ni rastanak, kada je on kretao u Nemačku da volontira, nije imao preveliku težinu, jer smo znali šta čekamo, čemu se nadamo, na čemu ćemo da radimo i kako ćemo da uspemo. I dosta dugo nam je dosta dobro išlo.

I izgurali smo. Godinu dana veze na daljinu, sa nekoliko viđanja po Evropi. Bravo mi.

A onda su krenule da popuštaju emocije.
Počeli smo da uviđamo razlike u pogledu na svet.
U načinima ophođenja prema sebi i prema nama.
Količini ulaganja u sebe i spremnosti za dalji rad na sebi.
Nestalo je poverenje. Nestao je sav oslonac koji se pričinjavao.
Počeli su nesporazumi, rasprave, nerazumevanje, nemanje vremena, nemanje volje.

Došao je i raskid. Preko poruke. I blokiranje.
To sam bila ja. I moja nemoć, neverica i odbijanje da prihvatim.
Da smo suviše drugačiji. Da nema više ljubavi, ni strasti, ni nadanja, ni iščekivanja, ni nespavanja, ni sanjanja, ni ničega od onih lepih i teških segmenata koji su činili Nas i Naš odnos. Tako nenadjebiv i nestvarno stvaran, ekspres izgrađen i moćan. Nestao je.

Onda sam birala kome ću da kažem i kako ću sa tim.
Pa sam izabrala mamu i tatu, dvoje – troje prijatelja i dvoje male dece koju sam čuvala svaki dan. Sedmoro ljudi od stotine koju je upoznao kao Princ mog života.
I rekla sam to olako. Kao “eto, dogodilo se, nikakva drama, idemo dalje”.

U ovom malom mistu sam čak i uspešno krila.
Jer znate kako to ide, sada svako pita “gde je, kako ide, hoće li doć?”
Pa stavim osmeh one zaljubljene osobe od prošle godine i kažem “sve je kako treba”
A sebi objasnim da “nisam slagala”, jer valjda sve i jeste baš kako treba da bude.
Bili smo uverljivi pa su ljudi lako u nas i poverovali. Mnogi nam se radovali.

Nekim danima bih osećala rasterećenje što je tačka stavljena, nekim danima bih se raspadala na deliće i zahvaljivala se nebesima što radim po ceo dan pa ne stignem da dam sebi oduška da se isplačem, raspadnem i krenem da se sastavljam.

Baki i deki nagovestila da uskoro mogu da očekuju praunučiće.
Mami najavila povratak privatnosti jer mi biramo stan za zajednički život.
Sa Aleks pričala o tome kako ćemo, eto, preko noći svi u tu neku novu etapu.
Sebi čestitala što sam konačno sa nekim uspešno preležala male i velike boginje u vezi.

Pa smo krenuli da se dogovaramo kada ćemo da se nađemo da uživo pričamo.
I onda shvatim. Da za tri nedelje (i jače), on nije odmakao, ja nisam odmakla.
Da sve stoji u mestu u kom smo nestali. Da je nalaženje potpuno suvišno.
Mi smo dvoje mladih koji su se valjda voleli, a sigurno uživali zajednički tren.
I on je prošao. Mi se ne poštujemo. Mi ne možemo da nađemo “slobodno vreme” da bismo se našli jedno sa drugim. Da bismo našli način da zajedno sažvaćemo to. Da zatvorimo krug, da ispričamo neispričano, da podelimo zagrljaj ili šamar, da šta-god.

Mi smo, zapravo, jedna klasična tužna priča sa happy end-om.
Ili ponovo odbijam da poverujem da je upravo obrnuto.

The end.

One thought on “bilo je zaista lepo

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s