duga borba sa anksioznošću i razvijanje alata za sledeću

Poznajem mnoga svoja loša stanja.
Upoznavala sam ih iskustveno i davala im imena.
Njanjavost, tuga, nezadovoljstvo, bezvoljnost, očaj, tromost…

Termine “anksioznost” i “depresija” se trudim da ne koristim olako.
Učili smo nešto malo o tome na fakultetu iz psihologije, a kasnije sam istraživala.
Dešavalo mi se da sam potpuno očajna i da to stanje traje nedeljama, mesecima.

Jednom sam ušla na Google da tražim načine za čisto, bezbolno i jednostavno oduzimanje života sebi. Nisam sigurna da li bih isprobala da sam naišla na neki primamljiv i odgovarajuć predlog, ali sam sigurna da ne bih u tome uspela. Te večeri sam otkrila koliko sam sebi važna. Saznala sam i koji su brojevi za SOS pomoći pri suicidnim nagonima i mukama. Sačuvala sam ih da imam kod sebe, ako nekada nekome ustreba.

Tada nisam bila depresivna, ni anksiozna. Bila sam samo očajna, a životne okolnosti po kojima sam baljezgala su mi delovale nerešivo i bezizlazno. Nisam bila u pubertetu, ni  na nekoj životnoj prekretnici. Bilo je to pre par godina, ničim izazvano, i delovalo je kao da niko ne može da razume korelaciju između realnih okolnosti i slomova koji se u meni događaju. Tada sam čitala o anksioznosti i depresiji, šta nikako ne treba reći osobi koja je anksiozna, ima napade panike i slično, o oblicima depresije i kako se ona leči, koliko je zastupljena u populaciji… Bilo mi je relativno lako da iščitavam jer sam znala da mi “nije to”, ali sam vrlo obazrivo usvajala teorije i informacije, bila sam skeptična prema silnim nepoklapajućim rezultatima istraživanja, poistovećivala sam se sa raznim simptomima i, kada sam osetila da sam dovoljno iskopala, stala sam.

Nekoliko godina kasnije, to mi je dosta značilo u pokušaju definisanja tadašnjeg stanja.

Za one koji ne znaju, po završetku osnovnih studija otišla sam u Litvaniju da volontiram na desetomesečnom projektu EVS-a. Vratila sa se posle 6 meseci. Tamo sam bila nezadovoljna i nisam se snašla. Mnogi dani su mi delovali nepremostivo. S jedne strane smatrala sam sebe velikim borcem i snalažljivom mladom osobom. Sa decom sam se lepo povezala, bila sam samouverena u volonterskim aktivnostima, dobro sam poznavala koncept EVS programa, imala sam jaku podršku. S druge strane, iz dana u dan u sam bila sve slabija i bezvoljnija. Sva podrška je prestajala da daje pozitivne efekte, počela sam da verujem da mojima više ne trebam ovde, da žele da ostanem tamo da im ne bih bila na trošku, imala sam utisak da me prijatelji samo kurtuazno pitaju šta ima i govore da sam jaka i da ću ja to pregurati kao i sve do tada. Jedna cimerka koja je volontirala sa mnom u istom Day Care Centru je napustila program uz etiketu hronično labilne i klinički depresivne tinejdžerke koja je došla na program nedorasla, a druga je u međuvremenu našla dečka i počela da putuje po okolnim gradovima i državama pa sam sve češće vreme provodila u toj ledenoj pripizdini sama.

Tada ništa dobro u tome nisam videla. Znala sam da će sve biti sjajno tek kada prekinem muku i vratim se kući, pa makar i na ulici živela. Već sam razmišljala ko bi me od društva primio na kratko, ako se suočim sa neprihvatanjem i kritikama od strane porodice. Kao završni udarac odlučila sam da pokrenem monitoring u organizaciji za koju sam volontirala kako bi im oduzeli akreditaciju za rad, odnosno kako bih dokazala da “nije do mene, ni do nje – do njih je”. I uspela sam u tome.

Vratila sam se kući naizgled kao pobednik. Neki poraženi pobednik, ili šta znam.

I sve je bilo sjajno. Sada mi je samo bilo važno da ne upadnem u zamku, da dokažem svima (pa i sebi) da se ništa nije dogodilo za to vreme ni u društvu ni u porodici, da sve nastavlja dalje još bolje nego ranije, a ja nisam ranjena nego sam duplo zrelija i iskusnija.

I super mi je išlo, mesec, dva, tri. Sad se i ne sećam tačno, možda i pet – šest.
Upisala sam master, upala opet na budžet, vratila se NGO aktivnostima, svom životu.

Onda je zakucala anksioznost i obuzela me potpuno nespremnu. I to je trajalo.
Pokušavala sam silovito da se oduprem. Nisam dopuštala da se primeti. Išla sam na sva predavanja, u početku se još uvek i nalazila sa društvom iako mi se nije družilo, sa mamom sam nastavljala da negujem naše male običaje, igrale smo svako veče karte, pričale, ujutru sam je pratila na posao sa kafom, uveče je dočekivala sa novom, odgovarala sam ljudima na poruke, oglašavala se na društvenim mrežama. Ono što iza zavese međutim niko nije mogao da vidi jeste vreme koje sam provodila nasamo.

Kada bi mama otišla na posao, vratila bih se u krevet i tu boravila nepomično. Svaka pomisao na kretanje bi mi delovala strahovito neizvodljivo. Ja to ne mogu. A “to” može da bude bilo šta. Od gledanja filma, do pisanja predispitne. Ne mogu da odgovorim na poruku, ali “moram”. Dok odgovorim na najobičnije “Gde si B, šta ima? Hoćemo na kafu?” preznojim se nekoliko puta. Pišem, brišem, pišem nešto novo, da zvuči što neutralnije, izmišljam izgovor zašto ne mogu, hladno mi je napolju, pada kiša, duva vetar, pada sneg. Osećala sam se kao da imam nemilosrdnu bolest koja me neprimetno i veoma brzo savladava. Dolazili su dani u kojima nisam uspevala da se nateram da se istuširam, operem preterano prljavu kosu, pojedem bilo šta. Shvatila sam da ću biti provaljena. Neke mehanizme prikrivanja sam ipak čuvala do kraja. Na primer, mamu sam svaki dan podsećala da mi obavezno javi kad krene sa posla, da bi nam kafa bila topla. Čim bi mi ona javila da kreće, ja bih se presvukla iz pidžame u nešto, vodeći računa da bude drugačije od prethodnog dana, da bi se videla moja volja za životom, da je ne zabrinem ili ne opteretim. Namestila bih krevet, skuvala kafu, oprala ako ima neki sud u sudoperi i eventualno prostrla veš ako je to trebalo da uradim tog jutra. Neće pipati, neće provaliti, a ako bi i provalila rekla bih joj da sam zaboravila i izmislila bih da sam nešto radila. Prisećala sam se svega što sam čitala pre nekoliko godina i jedino što mi je značilo bila je svest o tome šta mi je. Okej, anksiozna sam, imam sve simptome, ne mogu da odem na predstavu, konferenciju, koncert, kafu, imam napade panike pre nego što izađem iz stana, pa u to malo situacija kada pristanem pod pritiskom društva da negde odem, najčešće otkažem u zadnji čas jer pre toga ne uspem. Iako sam verovatno celog dana smišljala pogodan izgovor, na kraju ću verovatno slagati da prevoza nema uopšte, da ne vredi da ga čekam, bolje da se vratim kući pa ćemo se videti neki drugi put.

Nisam mogla ni da zamislim da se družim sa nekim, jer nisam toliko dobra sa glumom, a obično pričam o svemu što me muči. Ti razgovori bi uvek bili isti, zračila bih i ubijala i tuđu volju za životom, što nije fer. Oko mene su svi srećni, a i sa problemima se nose kao od šale. Niko ne bi mogao da razume šta mi se dešava, a nije fer da prijatelje dovedem u situaciju da ne mogu da mi pomognu dok sam u problemu.

Proći će samo od sebe.
Kako je došlo tako će da ode. Izdržaću.

Ili neće. Ništa se neće promeniti samo od sebe.

Ja ništa i ne radim. Parazitiram, idem na master koji me ne zanima, nisam sposobna niti za jedan posao pa ga i ne tražim, a tako se ne može živeti. Šta ću ja ovakva bilo kome kao unuka, ćerka, sestra, prijateljica?

Odjednom mi svi nešto pričaju da me vole, da im značim, da su tu.
Verovatno ću preko noći umreti, ne znam kako drugačije to da shvatim, šta im je?

To mi strašno smeta jer svi oni lažu ili pričaju samo da bi se osećali dobro. Kao oni su uradili sve što je do njih, a ja ako uvenem i crknem, znaće da su probali da pomognu.

Jednog dana sam aplicirala za program čuvanja dece i usavršavanja u Kaliforniji.
Drugog dana sam primljena. Trećeg ispolagala sve ispite na masteru, jedina u grupi.
Četvrtog našla dečka, ušla u ozbiljnu vezu, više ni za to ne može niko da mi prigovori. Petog se spakovala u veliki backpack i krenula putem Njujorka pa Santa Barbare.

Ja sam sebi najveći car na svetu.
Nesalomiva sam. Morala sam da propatim malo da se pripremim za svoj novi vrhunac.
Ovaj sada. Spremna sam! U visokom stilu se vraćam sa mora dva dana pred put.
Ništa mi nije frka. Idem preko okeana kao da preskačem baricu. Kidam.

I kada su krenuli prvi slični simptomi i krize u Americi, usrala sam se.
Shvatila sam se da moram da se pripremim za sleći pad, došao on ili ne.
Za sada još uvek nije, mada simptomi provejavaju stalno.

Ko se na mleko opeče i u jogurt duva, tako to sebi objašnjavam.

Ne branim sebi uzletanja, jer verujem da bi to bio mazohizam.
Ne dajem sebi dijagnozu čim mi dođe jedan bezvoljan dan.
Ne dopuštam sebi da okrenem glavu ako taj dan potraje nedelju-dve.
Ne glumim. Preispitujem. Kada imam razloga za tugu i povlačenje u sebe prihvatim.
Ne istražujem više o tome na internetu, jer niko ne piše šta reći i kako pomoći.
Ne plašim se da ponovo dođem u takvo stanje. Ne bih volela, ali nemam strah.

A ako ponovo do toga dođe…
Biću pametnija.

Neće me biti sramota. I ako bude, pobediću je znojavo, jer nije sramota.
Reći ću svojim prijateljima, ili makar jednom/jednoj od njih.
Reći ću članovima porodice i kučetu.
Neću sebe dodatno opterećivati, jer stvarno ne moram da odgovorim na svaku poruku.
Znaću da je okej da ne budem okej. Život nas sve vozi gore – dole, zašto mene ne bi?
Setiću se da, ma koliko mi bilo teško, mogu i da se okupam, očešljam i poguram.
I, ako bude trajalo dugo i postane destruktivno – zatražiću stručnu pomoć.

Znam da će mi delovati kao da treba da prepešačim dva brda i tri planine do tamo.
I da neću imati poverenja ni u najstručnijeg psihoterapeuta, jer kao sa svima priča isto.
Verovaću da niko ne može da razume kompleksnost mojih osećanja i briga, iako može.
Tražiću hiljadu i jedno opravdanje za svoje stanje i još toliko izgovora zašto ne mogu.
I neću se upecati u zamku svoje psihe. Jer teško jeste, i mučno, ali u glavi mi je ključ.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s