koliko često imam krizu identiteta i kakav nam je odnos

Evo nas dve i sada zajedno.
Ali nije to razlog zašto sam odabrala temu, glasovi su presudili.

Zapravo mislim da bih o ovome bolje pisala iz nekog boljeg stanja.

Sećam se mnogih situacija u kojima mi tata direktno u lice sasipa hvalospeve za sve što sam postigla. Mama to obično priča drugim licima, ali isto u mom prisustvu. I namerno odatle počinjem. Rekla bih da je to najgore što mogu da čujem u tim stanjima.

Moje krize identiteta su česte i obično traju od par sati do par nedelja.

Mislim da su koreni formirani još kada sam bila jako mala. Legenda kaže sledeće:

Razlika u godinama između brata i mene je prilično nezahvalna (6,5 godina). Ja sam se rodila sa prenaglašenom potrebom da šarmiram i osvajam svet, te moje detinjstvo bratu verovatno nije moglo da prija previše. Prvo je on zavladao prirodnim šarmom koji i dan danas neguje, a onda se rodio jedan mali dupli strelac i sa upola šarma krenuo direktno da skače ljudima u krila, osvaja podijume i besramno drpa pažnju svih prisutnih u svim okolnostima. Sećam se da su mi u krugu porodice često ponavljali da “ne moram uvek da budem u centru pažnje” i da se “ne vrti svet oko mene”, što me je uvek jako ljutilo i pravila sam se da ne razumem o čemu govore. Uz svu pažnju kojom sam obasipana razvijala sam detinju drskost i halapljivost. Sa društvom bih još i delila sve, ali recimo za stolom kod kuće redovno sipam više nego što mogu da pojedem da mi slučajno ne zafali (na kraju pojedem sve, jedva, da ne bi likovali kako su bili u pravu da neću moći). Verovatno sam tako nekako kod brata izazvala poriv da me nesvesno kažnjava primedbama i provokacijama. Barem milion puta mi je rekao da ne umem da isečem ravno krišku hleba, da sam retard, debil i da nikada takva neću imati dečka.

Kasnije, godinama, krenula sam da uočavam posledice tog sistematičnog ubijanja u pojam, prvo u obliku nesigurnosti o kojoj ću pisati u narednom blogu, a kasnije sam na istom mestu nalazila osnov svojih dubokih i mukotrpnih kriza identiteta. Neki deo mene je poverovao da ništa ne umem (ili makar da stvari radim za nijansu lošije od drugih), da nema nade da će se to popraviti, da nisam dostojna pažnje i ljubavi.

To su dakle koreni, a okidači se pojavljuju sa ove ili one strane.
Evo trenutno mi se u životu nalazi neka osoba za koju smatram da je nisam dostojna.
I to tako krene kao lavina. Bolji je od mene, zreliji, pametniji, iskusniji, mudriji, vredniji, smireniji, utemeljeniji, opušteniji, uspešniji, ostvareniji, i što bi moja kozmetičarka rekla – šta si mu ono još dala? A ti to ništa nisi? Pa da.

Često sebi nisam ni malo dobra. Ne dovoljno, nego ni malo.
Kada upadnem u to stanje, svaki postignut uspeh olako podrazumevam i pripisujem ga raznim spletovima okolnosti, dok neuspehe iznova prežvakujem i trljam sebi na nos. Ako neko pokuša da me uveri da sam vredna ljubavi, da imam kvalitete, da imam neka sjajna postignuća iza sebe – to me dodatno razara i odzvanja u glavi. Neću utehe i sažaljenja, a još manje da me neko ubeđuje da nisam u pravu kada kažem sam bedna.

U tim stanjima, što je najgore, ja jesam bednica.
Tako se ponašam, tako razmišljam, tako izgledam, tako živim.
Pa opet, volim ta stanja. A nisam ni mazohista ni psihopata. Valjda 🙂
Volim ih negde duboko u sebi, kao kratkodnevnicu. Jer slute poboljšanje.

Srozam se toliko nisko, grebem po najtamnijim vilajetima sopstvenog bića, srljam iz greške u grešku, plačem jer nemam kontrolu nad sopstvenim postupcima, radim sve ono što nikako sebi ne mogu da objasnim i oprostim kasnije… Mučim se, koprcam i lomatam. Ponižavam se, skoro pa svesno. Govorim drugima o sebi loše, napadam samu sebe kad nema ko drugi da me napadne, pričam o sebi tonom koji ne bih koristila ni prema neprijatelju, objašnjavam ljudima koliko sam bedna kad nisu u stanju da uoče sami, pa čak ubeđujem ljude do kojih mi je stalo da me se klone zbog sebe.

I kada se polupam na najsitnije komadiće kreće sastavljanje. Ti najsitniji komadići su poput prašine. Međutim, što su oni sitniji, finiji oblik kasnije mogu da formiram od njih.

Onda krene da se vraća smeh, pa sa smehom samopouzdalje, pa glas postaje odlučniji.
I tada se borim da ne uzletim previsoko. Pa stišavam sebe i trudim se da odložim sledeću krizu što je više moguće. Ali znam da će ih biti, još i još. I trudim se da kroz svaku sledeću prođem ipak zrelije i temeljnije. Nekad neke simptome uspem i da prikrijem, ako se baš potrudim.

E, a ako me moje krize identiteta napuste nekada, tada ću tek da se zabrinem za sebe.

One thought on “koliko često imam krizu identiteta i kakav nam je odnos

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s