proleće, dobro mi došlo.

Mada ti i nismo baš neku dobrodošlicu priredili.
Ali popravićemo se, evo trudimo se, neki pod prisilom, neki po osećanju odgovornosti, a neki kombinovano. Ja sam, kao što znaš, u ovoj trećoj kategoriji, večiti mešanac.

Izgleda da smo predugo srljali bezobzirno i nezainteresovano u preživljavanje uništavajući prirodu, pa smo dobili od nje petominutnu praktičnu vežbu. Nadam se samo da neće, kako to u školi ume da se dogodi, nedužni izvući najdeblji kraj. Nadam se i da ćemo za ovo vreme uspeti da osvestimo neke svoje potencijale o kojima nismo razmišljali pa ih nismo ni razvijali.

Lepo si. Kao i uvek, uostalom.

Danas bih, u uobičajenim okolnostima, izašla napolje da te dočekam i ne bih ulazila u kuću dok se ne smrznem. Ne bi mi dodatni razlog za sreću bio potreban.

Valjda tako funkcionišu i ostale stabilne veze na daljinu.
U najjačim jesenjim i zimskim krizama ponekad uspem da zaboravim na tebe, prepustim se svakodnevici ili se prisećam samo loših stvari koje mi pružaš. Umora, depresije, bezvoljnosti, strahova… Nije uvek lako sa tobom. Onda tamo negde u januaru krećem da odbrojavam dane i znam da ću ti, čim se vidimo, sve zaboraviti i snisnuti te zagrljajem dovoljno snažnim da upijem sav entuzijazam koji mi donosiš. Sposobnost regeneracije, snagu da radim na sebi, volju za nove početke, neke važne nastavke i otpuštanje pogrešnih izbora.

Danas nisu normalne okolnosti. Nisu bile ni juče, a neće biti ni sutra. Biće uskoro.

Izašla sam večeras na prozor da slušam kako komšije tapšu lekarima iz zahvalnosti.
Sinoć sam tapšala, ali večeras nisam mogla nešto. Razmišljala sam o podmićivanjima i vraćala film u glavi na neke nemile priče i događaje koje se tiču zdravstva kod nas.
A onda vidim devojku koja šeta psa, u 20h ubrzava korak zbog policijskog časa valjda, ali ipak kreće da tapše. Pas seda da sačeka kulturno, ne buni se što ga cima rukom.

I rasplačem se. Nemoj da me pitaš zašto. Ne umem da ti kažem.

Prsla sam ti proleće. A tek ću da prsnem u periodu koji sledi, ako mi ne doturiš neku puškicu za preživljavalje ispod otirača. Navikla sam da živim turbolentno, na po nekoliko frontova aktivno, užurbano, i tako sam najefikasnija. Zbog te svoje energičnosti valjda i volim kada dođeš i istreseš me iz gaća sa svim dilemama koje mi poturiš pod nos.

Ove godine sam istrešena iz gaća pre tvog dolaska, pa te molim da me poštediš.

Do pre samo mesec dana sam se radovala kada uspem da odspavam više od 6h, a ako još stignem i kosu da operem – ne budem načisto da li sam više srećna ili ponosna. Nije strašno kad ne stignem jer sam otkrila onaj šampon za suvo pranje. Jurcala sam svojim uobičajenim tempom uzduž i popreko po gradu, stizala i postizala sve što je trebalo, a usput nalazila vremena i da negujem društveni život bez kog bih prsla. Kao nagradu za to, tako sam zaključila, u januaru sam dobila priliku da radim u struci u jednom vrtiću bukvalno u komšiluku. Je l’ možeš da veruješ? Nisam ni ja mogla. Uspem ja u februaru da uklopim to u svoj hiperaktivni raspored, posvetim se probnom radu tokom februara, uklopim se, svidi mi se… To priželjukujem još od osnovne.

I stade sve. Ne potpišemo ugovor o nastavku saradnje. Deca koju čuvam su u izolaciji. Ja i dalje sa majkom u 24 kvadrata. Zaustavila se i njena kretanja, nema obuka za nastavnike. Društvo se malo po malo izoluje. Pare nestaju. Sa TV-a samo nešto viču, pooštravaju kazne i zabrane. Odjednom sam iz svog Desneyland-a završila nekako u kavezu. Plitko dišem, paničim, danju prepričavam odsanjane košmare, ćutim, jedem. Merim se svakog dana i čekam da mi se i vaga isplazi. U teretanu se ne ide. Prostirka se ne koristi, nemam gde (to što bih imala kada bih stvarno htela, to pričaj nekom drugom). Teram sebe da radim master, udesila sam kutak za rad, i sad samo da počnem.

Gledam tu devojku sa psom što tapše i plačem.

Znam da je do mene, šta god. Da ja odlučujem. Gde ću, kada ću, šta ću, da li ću.
Sloboda izbora i kretanja je ograničena, ali da to nije najgore što može da se desi.

Iako meni baš tako izgleda – kada bih pokušala da imenujem žanr za ovaj deo života bio bi neki horor, triler, drama, science fiction – sve to što ne volim. Hoću neki lep nedeljni porodični film sa radnjom na selu ili romantičnu komediju u gradu. Ili akciju.

Ili makar da se radujem što smo zdravi, što su mi ulice za vežbanje vožnje prazne, što imam s kim da vežbam i na čemu da vežbam (i što realno vežbam), što imam s kim da se čujem, što imam knjige za čitanje koje mi prijaju, što imam nesvakidašnje uslove na napišem master rad, što sam odmorna, što… Ali ne raduje me to dovoljno.

A i ko pita šta hoću.

Tako da, lepo moje proleće, pošto su me ove godine okolnosti rastavile pre nego što si stiglo kod nas, ajd mi pomogneš da se sastavim za promenu. Ne tražim mnogo?

One thought on “proleće, dobro mi došlo.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s