da, ja izlazim napolje

Danas sam otišla sa drugaricom na Savski kej da upijemo malo sunca.
Do juče smo se viđale svaki dan, sad jedva jednom nedeljno, pa je događaj.
Pripremile smo se kao za piknik. Termosi sa kafom, limunada, kroasani, haribo, čokoladne bananice, grisine sa susamom, sladoled… Da naguramo u ta dva-tri sata što više radosti koje su iščezle u vanrednim okolnostima.

Inače ne prozivam ni jednu ni drugu zaraćenu stranu.
Ako niste svesni da smo u ratu, čestitam i zavidim vam istovremeno.

Tek uhvatim danas sebe, čim smo se spustile stepenicama na kej kako komentarišem “ovi ne smeju da budu ovde, izrečena je zabrana” – pokazujući na teretanu na otvorenom, u kojoj je nekoliko mladih ljudi vežbalo, čini se ubrzano. Koliko juče bih rekla “vidi kako lepo, neka ih, ne jebu živu silu i treba”, ali izgleda da postajem sve “poslušnija”.

Sednemo nas dve na zidić, iznesemo gozbu i krećemo uzbuđeno da preskačemo teme, izostavljamo reči, pričamo paralelno… Uz sve to se smejemo kako nas je brzo osakatila ova izolacija. Vidim prilazi policajac dvojici momaka nedaleko od nas, skreće mi pažnju, pa kažem drugrici “idi malo tamo dalje, pomeri se unazad, sad će kod nas da dođu”. I prilazi prijatan uniformisani momak, pita da li znamo da je na snazi vanredno stanje i da su zabranjena okupljanja i zadržavanja na javnim površinama. Prijatan on, prijatne nas dve, odgovaramo da znamo da je policijski čas danas od 15h, ali nas on moli da se pomerimo odatle odmah jer ga komandir posmatra odozgo. Ismejemo se svo troje, nas dve se uputimo u šetnju brže bolje i okrećemo se da vidimo odakle ga gleda taj neki, izgleda sa nebesa ili iz nekog žbuna, nema ga nigde.

Neki dan me je krajnje prijatna kasirka u Liliju ozbiljno naribala što ne koristim nikakvu zaštitu, makar na javnim mestima. Kada sam ispričala to tati koji me je čekao u kolima, čula sam “pa u pravu je, ja ti pričam, ali ti nećeš”. Tako je, neću. I to nije inat.

Maločas čitam neki ogorčeni status obrazovane i zanimljive osobe, inače majke tri devojčice, trenutno gnevne na sve nas koji izlazimo. Kaže, njena deca proživljavaju napade besa jer ne mogu da istrpe nepravdu dok čuju graju spolja, pa ni njoj i mužu nije lako. Ako imate auto, moja je topla preporuka da povedete decu sa maskama ili bez njih na neku Frušku goru u prirodu da se izjurcaju i izigraju makar jednom nedeljno. Neću vam to napisati u komentaru jer ne želim da učestvujem u tom režiranom ratu.

Ako niste svesni da smo u ratu, čestitam i zavidim vam istovremeno.

Pre neku noć sam se zaglavila u Zemunu. Bila sam kod prijateljice da uživamo malo u sveže sređenoj baštici. To je bilo one večeri kada je gradski prevoz trebalo da prestane sa radom od 20h. Međutim to nije bio slučaj, posle mi drugar kaže da je neko negde rekao da će do 19h prevoziti putnike, a do 20h vozila ka garažama. Pošto tu informaciju nisam pronašla nigde na internetu, a već u 19:30h nije više saobraćao ni CarGo ni taksi, iskukala sam se javno na svom fejsbuk profilu. Sreća pa sam imala gde da prenoćim, uz sjajnu večeru, još jednu čašu vina, neočekivanu dobru knjigu koju sam do jutra iščitala i nakon zajedničke šetnje psa se vratila kući. Ipak, tad sam se prvi put zapitala koliko ljudi je pomislilo “e neka, kad šeta!” makar u sebi. Sada vas pozivam sve, da mi to slobodno poručite javno, ja sam se već naiščuđavala svim merama, poslušnosti i podložnosti strahu svojih obrazovnih, inteligentnih, mislećih prijatelja, a iskrenost cenim naročito kada mi je direktno upućena. Nemate čega da me štedite.

Ako niste svesni da smo u ratu, čestitam i zavidim vam istovremeno.

Evo i da se deklarišem, da imate na šta da se pozovete kada me budete pljuvali u sebi, među sobom ili (nadam se) direktno i javno. Popisaću svoje stavove taksativno:

  • Ne osporavam prisustvo virusa, brzinu širenja, mogućnost fatalnih posledica;
  • Ne mislim da sam otporna i da neće to mene strefiti – nadam se, ali ne znam;
  • Ne sedim kod kuće, naprotiv – trudim se da što više vremena provedem napolju uprkos nazapamćenom stepenu zagađenosti vazduha i tinuninu na sve strane;
  • Ne koristim maske i rukavice, ostavljam ih onima kojima će koristiti makar na nivou placebo efekta, a svakako i zdravstvenim radnicima koji bi trebalo da ih koriste, ali su u svakodnevnom deficitu;
  • Ne dezinfikujem prostor u kome boravim, provetravam ga koliko i inače, ne dezinfikujem ruke, čak ih i ne perem češće nego inače, normalno održavam higijenu kao i do sada;
  • Ne slušam Vođina izlaganja i to je samo jedna od mera kojima negujem svoje mentalno zdravlje i higijenu, pored toga čitam, gledam predstave i filmove, šetam, družim se sa ukućanima i komšilukom, usavršavam se i odmaram;
  • Ne tapšem u osam, ni medicinarima, ni drugim zaposlenim, ni nama koji smo preko noći spali na ušteđevine pa preživljavamo, a naročito ne RTS-u i sličnim “medijima”;
  • Ne prozivam ljude koji su drugačijeg mišljenja i stavova, ni u sebi, naprotiv – razumem strah, paniku, mere predostrožnosti, pa čak i slepu poslušnost usmerenu kontradiktornim i nedoslednim diktatorima jer otpisujem na vanredno stanje sa kakvim nemamo prethodnog iskustva i nismo imali kada i kako da se pripremimo. Osuđujem nesposobnost da se isti strah prizna i izrazi, ali o tome drugom prilikom.

Ako niste svesni da smo u ratu, čestitam i zavidim vam istovremeno.

Pa opet, ne želim da trpim osuđujuće poglede i komentare. Ne zaslužujem ih.
Ne želim da sanjam avione jer osećam da ratujemo prećutno i gnevno.
Ne želim da verujem da smo u tolikoj meri prihvatili učešće u eksperimentu globalnih razmera ne mareći o posledicama koje se ne iznose u brojkama.

  • Da li ste svesni da ljudi sa jasnim simptomima ne dobijaju medicinsku pomoć nego zahtev da se jave kada počnu da se guše?
  • Da li znate da je jedan od zvanično preminulih žrtava korona virusa pozivao pomoć nekoliko puta, ali mu je ukazana tek kada je “prigustilo” pa je preminuo čim su ga prevezli iz Valjeva u Beograd? Ovo vam ne prenosim iz tabloida, već od potrešenog člana njegove šire porodice.
  • Da su mnogi ljudi umrli u svojim domovima sa istim simptomima, ali ne upadaju u zvaničnu brojku jer nisu stigli do testiranja (nisu bili dovoljno ozbiljni slučajevi)?
  • Da li primećujete da se broj žrtava porodičnog nasilja više ne pominje, iako je vrlo verovatno u drastičnom porastu s obzirom na činjenicu da su mnogi alkoholičari, kockari i nasilnici takođe primorani da budu sa svojim ukućanima od 17h časova?
  • Da li vam je jebeno normalno da stariji od 65 godina ne smeju da izađu da šetaju, pa makar u vreme policijskog časa, samostalno ili sa nekim od ukućana?
  • Da li ste svesni kakve će sve ovo posledice imati na mentalno zdravlje nacije na čelu sa melodramatičnim sociopatom koji svakog dana daje sve nedopustivije izjave u medijima čiji je kompletan prostor zauzeo?
  • Da li je moguće da vam je lakše da svoj gnev usmeravate na nas koji ćemo prošetati ili provesti vreme sa jednim – dvoje prijatelja u prirodi (ne u vašoj kući, ne u blizini drugih ljudi, bez inata, bez osuđivanja, bez straha, bez prozivanja…), nego da promislite o nezgodi koja nas je snašla, a u čijoj dramatizaciji i eskalaciji učestvuju oni kojima ste poverovali i vi koji im niste bili slepe sluge i pratioci?

Da li ste svesni da smo u ratu, prećutnom i rastućem, kao pacovi u sred eksperimenta?
Ako jeste, molim vas da makar to prekinemo, toliko možemo.

  • Izvedite decu u prirodu, na neko otvoreno mesto gde ćete biti vi ukućani;
  • Dajte krv – u problemu su mnogi hronični i drugi bolesnici, porodilje, žrtve nesreća;
  • Pomozite komšiji, umirite prijatelja, negujte ukućane, izborite se sa ljubimce;
  • Borite se protiv stresa jer je među glavnim uzročnicima svih bolesti i svađa.

A na kraju krajeva, ako ništa od ovoga što sam napisala nema smisla spram vaših uverenja, i ako će vam biti lakše, slobodno me isprozivajte, neću odgovarati, a biće mi drago da vas bolje upoznam. Budite zdravo i dobro!

One thought on “da, ja izlazim napolje

  1. Ja sam “na strani” #ostajemdoma iz jednostavnog razloga što bi me ubila vec sama gripa, o koroni ne želim ni razmišljati. Ali to je moj izbor, jednako kao i tvoj da izlaziš. I savršeno bi u redu bilo da svatko od nas ima pravo na taj izbor. Tvoj mi stav zvuči razumno, ali mislim da postoji velik broj ljudi koji ne shvaćaju da zaista nekog mogu ugroziti i koji mi dolaze na kave doma te me grle kada me sretnu u brzinskoj kupovini namirnica iako vide da imam svu opremu i da očigledno želim distancu. Onda kad ja upozorim da ne želim fizički kontakt i općenito blizinu, uvrijede se i ja sam kučka koja stigmatizira potencijalno zaražene. Ne, nisam, nego je moj izbor obraniti se od potencijalne prijetnje mom narušenom zdravlju. Nadam se da ipak nisi u toj kategoriji, nikad ne znaš zašto se netko želi distancirati. 🙂

    Liked by 1 person

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s