prijaš mi i na javi i u snu.
u mislima i maštarijama.
u svađi i u igri.
u krevetu i na asfaltu.
prijaš mi u prepisci i u razgovoru.
prijaš mi i kada me nerviraš, izluđuješ.
prijaš mi još više kada me veseliš.
kada podeliš taj retki osmeh sa mnom.

prijaš mi više od njega.
a njemu prijam ja.
a njoj prija on.

prijao bi mi još više.
kada bi me pustio u svoj svet.
da se opustim i odmorim od grča.
da budem svoja i tvoja. zajednička.
da budemo zajednica.
na sat ili dan.
ako nam se svidi, možda i na život.

ali ti ne popuštaš.
a desanku nisi ni čitao, garant.
pa nije ni do toga.

i čemu se onda ja nadam?

nadam se da ću prestati.
da maštam,
iščekujem,
strepim,
nadam se,
priželjkujem,
zakukavam,
moljakam.

nadam se da ću se vratiti sebi.
da bih opet mogla da se dam nekome.
nekome ko će umeti da ceni.
da se raduje, da deli, da uživa u dvoje.

nadam se da ću uspeti da otpustim.
da se opustim i prodišem.
nasmejem se, životu i sebi.
i nekom drugom tebi,
koji ionako ne postojiš.

i što ti više pišem,
to te više nema,
u mom životu.