– hvala
– ne stvarno, piši više
– hvala, ja to tako kad mi dođe, to mi je ventil
– dobro, ali je šteta da ne pišeš više, stvarno baš dobro pišeš
– dosadni ste.

jer ne pišem ja odlično.
možda bi mi kompliment bio da čujem da je prosečno.

niti sam se za to školovala, niti sam se time ikada bavila, niti planiram da se bavim.
to je  moj ventil, ili kako još više volim da kažem – kamin. napišem, izbacim, ne gledam.

i ne mislim da me lažete, tešite, izmišljate. da mi se ulizujete ili da se suvišno pretvarate.
mislim da vas možda ponekad odlično pogodi nekada moja misao.
da vam možda prija elementarna pismenost kad je ne preskočim u brzini pisanja.
mislim da vas više od stila i sadržaja gađa ideja o izostanku šminke.

jer je previše šminke u ovom svetu.
i šljaštaće, blistave i mračne, tmurne.
ponekad umerene, češće neumesne.

e to ne koristim. jebiga. nit imam, nit umem da nanesem.

nekad se bavim svojim štrokama i smradovima.
nekad svojim ludačkim maštama i nadanjima.
nekad ponosima, slavama, uspesima, uzvraćenim ljubavima.
nekad zbućkam sve u jedno pa se pitam povraća li vam se dok čitate.

ali ne pišem ja dobro.
i nemojte mi to.

to mi kao da mi svaki put kažete – promašila si poentu.
i to vi koji pišete mnogo bolje. jer imate talenat, znanje, iskustvo i razvijen stil.
ja vam se divim, i dozvolite da ostane tako.