u kući nam je politički rat

tek u ovom vanrednom stanju osećam punu snagu toga

baka je za Vučića,
a ja ne

baka čita novine,
a ja ne

baka veruje televizoru,
a ja ne

baka gleda RTS,
a ja ne

studio b, pink i happy ne mogu ni da spomenem
nekako mi je neumesno i nekulturno,
a ona gleda i to, sa zadovoljstvom čak

baka pusti N1
pa čim kažem da mi i njihov ton smeta
ona slavodobitno klima i potvrđuje

baka pusti novu S
pa kad odlepim i krenem da psujem
na suviše sugestivna pitanja
i još sugestivnije ponuđene odgovore
ona me pita “pa šta je, to su ovi tvoji”

a ja nikako da shvatim
kad smo počeli da delimo na njene i moje

kad govorim o novinarima
želim da budem jasna
uvek ću biti naklonjenija hrabrom
nego kukavici, ponavljaču i dupeuvlakaču
pa makar natezao previše na svoju vodenicu
što nekada odstupa od profesionalnog
dok sme da pita i kaže iz svoje glave
ma koliko me nervirao, reći ću “bravo!”

sećam se par svađa, žustrih i neprijatnih
koje su se završavale tako što kažem
sledeći put kad pređem granicu, neću se vratiti
pa se ona rasplače i kaže “pa baš ti hvala”

sećam se kad joj kažem “neću ti više slati sličice
za koje kažeš da te rasplaču od radosti samo kad
vidiš gde sam i sa kim sam, slaću ti njega, svaki dan”
pa ona kaže “hvala, ne moraš da mi šalješ ništa”

sećam se pitanja “što se nisi školovala napolju,
nego ovde besplatno jer ti je država plaćala studije”
pa poludim u pokušaju da joj objasnim
da sam svoje budžetsko mesto izborila upornošću
a obraz održala čistim na mukotrpnoj blokadi

blokadi fakulteta koji je država u malom
slika i prilika, gde kako je rekao naš sekretar
uprava donosi odluke, profesori ih sprovode
a mi studenti smo tu da ćutimo i učimo
a filozofski prednjači u podsticanju kritičkog mišljenja

o kako da ne.
čast izuzecima!

sećam se svađa, dok je još deka bio živ
pa ih pitam “kako to vi meni kažete za koga da glasam,
umesto da me pitate za koga vi da glasate?”
ajde što vam je isprao mozgove, kako vam je sram oteo?
i još sve to pod parolom “za moje dobro, za naše dobro”

moja baka još uvek ume da mi kaže
“nije loš, videćeš, razumećeš šta sam ti pričala”
kao da sam još uvek malena devojčica
pa manje bi me bako vrađalo da me budiš sa bući-bući

moja baka na natkasni drži knjigu o đinđiću
dobri su joj bili i milošević i tito
za tadića ne mogu da se setim, verovatno i on
pa kako uspeš sve to da staviš u isti koš
ženska glavo? i posle očekuješ da te čujem?

sećam se kada je deka otišao da se provoza
po novootvorenoj deonici puta, pa se vratio snužden
kaže “zamisli matora, 500m puta sređeno i onda radovi,
a jutros su presekli vrpcu na televiziji, je l’ možeš da veruješ?”
a baka kaže “booože, ma nemoguće, je l’ si ti siguran
da si otišao gde je trebalo? haha, bože, svašta”
pa ode sutradan ponovo da se uveri
fakultetski obrazovan čovek, arhitekta

pa je jednom došao ljut u grad i rekao mi
da mu je toliko oduzeto od penzije
da neće doživeti da mu vrate to
a ne povećanje o kom pričaju
i nije doživeo stvarno, ali nije jedini

sećam se svakog puta kada i oni
ozračeni TV pričama i onime što novine serviraju
nešto naizgled ukopčaju i kažu “pa nije u redu”
pa se ponadam, pokušam to da prigrlim i podržim
ali me odmah ošamare povratnom “svi su oni isti,
ti misliš da su ovi drugi bolji, ali oni su nas pokrali”

a ja ne mislim da su “ovi drugi” bolji,
na koje god druge mislili vi koji ih delite
na prve i druge, gore i gore od najgorih

ne mislim da imamo opoziciju
strah me je svakih izbora jer neću da poklonim glas
svojim neizlaskom ili belim listićem, jer znam kako to ide
iz prvih redova jer sam “prebrojavanju” prisustvovala više puta
a s druge strane, živa se namučim kome da ga dam glas
pa na kraju dam nekome za koga znam da neće proći
tek u nadi da tako neće otići ovima

ali mislim da je važno biti na strani istine i časti
bar za ovo malo koliko možemo svojim očima da vidimo
na svojoj koži da osetimo, sa svojim vrednostima da uporedimo

da onome koji je nedosledan, lažljiv, prevrtljiv, besraman
ne tapšemo i ne dajemo ama baš nikakav kredibilitet
jer ga je sam sebi oduzeo, a usput i nama oteo dostojanstvo

da stvari zovemo svojim imenom
da pištimo, udaramo u lonce, glasno izrazimo svoje nezadovoljstvo

i da to ne izazove rat u kući, zgradi i širem komšiluku.
pa šta ako time ne postignemo ništa vidljivo?
pa šta ako ih tako nećemo smaknuti sa vlasti?
pa šta ako će komšija sa trećeg da nam psuje majku?
i onaj sa petog da kaže da mu budimo dete u osam,
a onaj sa osmog da će sad da nam siđe?

jesmo li se mi to već naučili na strah i prihvatili ga
kao zakon jačega u borbi sa čašću?

ja nisam.

odnela sam baki za početak bakmana da čita malo
i lak da lakira nokte, kaže nije od kad se penzionisala
kupila cveće za rođendan da sredimo baštu do đurđevdana
uvela pravilo da svako veče igramo karte
i ubedila je da rešava ukrštene reči kad joj je dosadno

a na televiziji smo joj pokazali kako može da pusti muziku.

nije neki veliki pomak, ali jeste početak pomaka.
a vi? ratujete li? ili prihvatate mišljenje starijih zdravo za gotovo?
ili ćutite pa se u sebi jedete što neće da se promene sami od sebe?

One thought on “u kući nam je politički rat

  1. Oooooo itekako se ratuje. I oko malih, a bome i oko vecih stvari. Ja jedno, oni drugo. I nema sanse da se njihovo misljenje promjeni. Tako je, kako oni kazu. Ma koji argumenti da se navedu. E onda samo nekad pustim. Oni svoje, ja cu svoje. Nema smisla “ispravljati krivu Drinu”.
    “Jest, tako je”
    I mir…

    Liked by 2 people

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s