Nedostaješ nam, neću da te lažem.
Da si živ, ti bi pročitao ovo među prvima i ostavio neki svoj opaki komentar, znam.

Pa neće se roditi niko ko će umeti tako oštro, a tako duhovito da komentariše po društvenim mrežama. Ne samo u tvojim poodmaklim osamdesetim, nego ti ni među decom nema ravnih, ali dobro to sam ti pričala i dok si bio živ iako si poricao.

Valjda ću zauvek da se divim tvojoj odlučnosti da koristiš Fejs i Skajp dok preko Tvitera čitaš vesti. Taj šok  kada mi je stigao tvoj friend request dok sam spremala poslednji ispit na faksu, još uvek dobro pamtim. Promenili smo ime na Fejsu i ostavili ga baki u nasledstvo, da bih joj slala sličice za lepo raspoloženje. Nije se mnogo šta promenilo.

Naizgled sve deluje isto. Ona čita čitulje, gunđa, svađa se sa televizorom, svađa sa sa Pasom i Garom, hrani ptičice, kuva kao zmaj, sređuje po kući preko svojih mogućnosti i ponavljajući kako ne može više, menja i svoju i tvoju posteljinu, ne pušta nikog drugog u taj krevet, slaže pasijanse i naljuti se kad je pitam “Je l’ ti nedostaje dečko?”.

Proslavili smo sve što se slavi, od Nove godine, preko Božića i Uskrsa do Đurđevdana. Ona uvek kaže “još ovo i nema više” i opet sprema ćurke, jagnjiće, pire, blitvu, moju supu, bezobrazne kolače i sve za šta bi inače koristila izgovor da si je ti ubedio. Za Đurđevdan je pila “vino za gospodu” umesto “piva za seljake”, a ja sam pravila fleke na stolnjaku i prekrivala ih šerpama. Sedela sam na tvom mestu pa se sve uklopilo.

Oprala sam i tvoja kola, kada smo Aleks i ja prale njena i tatino-moja.

Taj tvoj auto će mi doneti više muke od radosti, odmah da ti kažem. Prihvatila sam tvoj zahtev da ga nasledim i vozim, ali nisam odmakla dalje od dvorišta, niti ću moći. Upalila, malo rikverc, malo napred i dosta. Shvatila sam kako si odneo toliku snagu u rukama na onaj svet sa svom mršavošću, čim sam videla kako funkcioniše volan bez serve. Daj bože da uspemo da ga prodamo ili utopimo za 200-300€ i da onda prikupimo ostatak za neki polovni mali autić sa funkcionalnim volanom. Ali spremna sam! Vozim deko kao Šumaher. Išla sam i do 105km/h potpuno opuštena i važna.

Baka još čeka realizaciju prava na porodičnu penziju, tata da mu jave dalje korake za ostavinsku, ja čekam autić kao Godoa, ali biće. Znaš kakva nam je zemljica smotana i usrana, za Barajevo je zaduženo istureno beogradsko odeljenje u Mladenovcu, pa su onda isturili još jedno u Sopotu, e tamo je sada taj naš postupak. Pa kad se na to doda vanredno stanje koje smo imali zbog nekog pandemijskog virusa, da ti ne pričam. Već te čujem kako se smeješ uz šaljivi zaključak da si na vreme otišao. Mi ti ipak ne bismo dopustili da smo se išta pitali i mnogo bi bilo lepše sada sa tobom.

Dok je bilo to dvomesečno vanredno stanje bila sam više u Barajevu nego u Beogradu. Sredili smo dvorište, terasu, unutrašnjost kuće, baki instalirali bašticu na starom mestu. Moja žalosna vrba koju ste mi posadili dok sam bila u Kaliforniji odlučno raste.

Kritikovao bi me da si živ. Ne bi se ljutio, jer nisi nikada ni umeo da se naljutiš na mene, ali bi me ribao samo tako. Nisam ništa odmakla sa masterom ni pored svih obećanja tebi, sebi, mentoru, svetu. Zapisivao bi po nekim papirićima moje prognoze, obećane datume, pomake. Danas, na tvoj rođendan, želim da pošaljem upitnik na korekciju pa da po stoti put pokušam da se pokrenem. Što ne znači da ću. Znajući sebe, neću završiti do zadnjeg časa koji je u septembru. Ti bi insistirao da ti kažem tačan datum kad ću odbraniti to, pa tačan datum kada ćemo da jedemo jastoga kog sam obećala za tu svečanost. Znam.

Inače čuvam istu onu decu, svi tvoji miljenici rastu bezbrižno i lepo. Dečka opet naravno nemam, a i kako da izaberem nekog kada mi je glavni sudija nestao sa terena? Mislim da ću sačekati da ipak mene izabere neki, dovoljno lud i hrabar.

Ti ovde ne propuštaš ništa, ali ja imam osećaj da sam tolike trenutke propustila s tobom. Neku noć sam plakala tamo u svom krevetu, prisećajući se tvojih noćnih odlazaka u wc kada te je bolest već dugo žvaćkala. Ako ti kažem da mi čak i to na neki blesav način nedostaje, onda ne moram ni da ti pričam koliko mi nedostaješ Ti u fotelji, za stolim, u maloj sobici, na terasi, u autu, svuda i stalno, u svim svojim stanjima i izdanjima. Ne pričam nikome o tome, čak i kada drugi pokrenu temu ja skrešem nekom naizgled hrabrom opaskom. “Menjam te” kad god sam tamo, na svakom tvom mestu i u ponekim ulogama. Nerviram baku, nosim tvoj bade-mantil, jedem bućkuriše, izvoljevam, sve mi kaplje i curi, zanovetam, nerviram protivnike u kartama, čak i tvoju trenerku nosim.

Sada tata kupuje mami i baki žele bombone umesto tebe. Baka te još uvek psuje i kritikuje sa istom strašću i odanošću. Ne ume ona bez tebe, pa i ne prihvata da te nema više. Malo-malo pa pali kandilo, išla je u crkvu, sad hoće na groblje da ti daje 6 meseci, ali uopšte ne prihvata da te nema. Ne znam kako to da objasnim. To se oseti.

Ja ti te formalnosti i izmišljene običaje deko ne mogu.
Nit crkve, nit groblja, nit sveće, nit kandila, nit tamjane. Znaš me već.

Ali mogu da ti kažem da strašno nedostaješ ovom svetu našem ovde.
Inače ti o tome vičem često u sebi pa verujem da me čuješ. Sad ti to kažem javno jer znam da bi pročitao i prokomentarisao, pa želim da verujem da je to okej način da ti se obratim. Naravno, ja ne umem ni blizu genijalnu rođendansku čestitku da napišem kao ti, ali ni okolnosti mi ne idu baš u prilog pa mogu da se izvlačim na to.

Volim te. Nedostaješ.
I što bi ti rekao:

Čao.