uplašim se svakog svog uspeha

Prošle godine sam išla da gostujem na radiju kako bih podelila svoja iskustva sa međunarodnih razmena, kampova i drugih programa. Pozvala me je drugarica koja vodi emisiju, sjajna mlada osoba, jedna od onih koje nose nevidljive plaštove. Vrlo svesna, proaktivna, iskusna u ovom blesavom životu i svom poslu, autentična i rekla bih ostvarena. To bih rekla ja kao posmatrač njenog života iz publike, da imam pravo da o tako nečemu procenjujem i zaključujem.

Trema me je grozničavo protresala, anksioznost je ščepala za ruku i nije puštala, razmišljala sam o mogućim izgovorima da ipak ne dođem, ali sam stigla pre nego što sam smislila.

Već na njeno pitanje “kako si?” u kafiću ispred, shvatila sam da ponovo bijem bitku sa krizom identiteta. Smuljam neki odgovor (najčešće da pitanje kako si odgovaram navodeći šta sve radim u životu), dodam da nemam pojma o čemu ću pričati ni zašto me je pozvala, ali ne ubedim je. Ona je rešila da mi nacrta krila, a takvi kada reše neće odustati.

Kaže mi “čovek sa strane kada prati tvoj život deluje kao da ti sve ide glatko, stalno neka putovanja, uspesi, diplome, druženja…” – i ta mi se rečenica urezala očigledno.

Emisija je prošla okej, ona je sjajno vodila i peglala moja brzanja i mumlanja. Nisam kasnije imala hrabrosti da je preslušam, ali sam pohranila snimak na kompu da mogu da se vratim.

Oni koji me malo bolje poznaju i češće viđaju, znaju da stalno kukam kako mi je teško. Teško mi je kad imam posao, teško mi je kada ga nemam, teško mi je kada sam u vezi, teško kada samujem, teško mi je kada treba da ustanem na sat, teško mi je kad prespavam pola dana, teško mi je i kad jeste i kad nije.

Oni kojima decu čuvam, ne mogu da se načude kako sve postižem. Kažu neumorna sam. To pitajte moju mamu, da vam objasni koliko brzo se umorim od odmaranja, a kamoli od posla. Dok je trajalo vanredno stanje video pozive sa bakom sam počinjala otpilike ovako:

  • Uhh, bako, ne pitaj me ništa, crkavam zdrava
  • Pa što bre Ćure, šta te muči, je l’ master?
  • Ma kakav master, do njega ne stižem, umorna sam ti od života. Evo danas sam kuvala, peglala, prala, ne pitaj me ništa
  • Ti? Pa šta si kuvala?
  • Kafu. TRIPUT. I meni i mami
  • U ljubi je baka. A peglala?
  • Kosu bako, kosu. Svaki dan bar jednom
  • Hahaha
  • Nije smešno bako
  • A prala, ruke?
  • Pa nego šta. Ruke svaki dan, telo svaki drugi jer ne postižem češće.

Ima tu prenemaganja, ali ima i istine. Sve me umara.

Nekad mislim do vremena je, možda i merkur ide unazad, a i ovi moji hormoni, ko će ih dovesti u red više. Možda i do godina, pa nije ni 28 tako malo, još kad se setim šta je sve stalo u njih…

I tako, ovu i sličnu vrstu kuknjava kad čujete od mene znači – dobro sam.

Kad se ućutim, smejem, obavljam sve što treba i ne kukam znači – nešto se sprema.

Tako ovih dana, a nije prvi put. Krenule su neke velike stvari da se pokreću. Završila sam istraživanje, našla se sa mentorom, radim od 8 do 22-23h, vikendom se i družim i pišem rad, smršala sam 6-7kg (zdrava klopa, teretana, 20km šetnje dnevno, manje pića, redovan san…), krenula da tražim polovni autić (tojotica jarisica ili puntić, primam samo još konkretne ponude), našla stan u koji se selim za deset dana, ošišala se, zube sredila, mladeže poskidala, pocrnela na keju, haljinice dokupila, letnju masku za telefon, još granicu ka moru da mi otvore pa ću i nokte da obojim po letnjem režimu i ode dupe u talase.

Usrala sam se. I nemam pojma kako bih to objasnila.

Nije ovo prvi takav period u životu, velik i uspešan, nadam se ni poslednji.

I svaki put isto. Kako krenu da se nižu uspesi, sklupčam se kao jež i strahujem u sebi.

Kao da je neko drugi odgovoran i zaslužan što sve ide kako treba, a ja jok.
Kao da ću napraviti pogrešan potez, uspavati se jedno jutro za posao, i sve će stati.
Kao da iza euforije mora da spiči depresija. Mada nisam euforična, a ni depresivna još.

Došla sam danas u samicu da pišem i da budem mnogo vredna.

Jer tako ja valjda merim svoj kvalitet, kvantitativno. Vredim onoliko koliko sam zaduženja i obaveza tog dana pozavršavala. Ako nemam obaveze – nikakav problem, izmisliću. Kao na moru što svake godine zacrtam da ustajem u 9h kad je sunce najdruželjubivije, pa se svakog dana kinjim što sam stoka koja ne može da se digne iz kreveta čak ni kad je budna. To sam ja.

I valjda je to okej, dumati, menjati, smišljati, izmišljati, tapšati se po ramenu, grditi se.

Samo ne znam, šta sa oviim strahovima da radim? Šta ako mi oteraju sve uspehe?

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s