možemo li još i danas

da budemo bezbrižni i dok smo tihi
jer lako je kad je glasno, ali buka sluti da će se o tome razmišljati sutra

da budemo nežni i kada nismo ranjivi
jer ranjivost vapi za nežnošću, a kada se osećamo moćno vidi se ko smo

da otpustimo komplekse u nepovrat, a ostanemo svesni nesavršenosti
jer kompleksi koče i sputavaju, a nesavršenosti su temelj autentičnosti

da prestanemo da umanjujemo svoju vrednost i kada nam ne odgovori na poruku – simpatija, najbolji prijatelj, roditelj ili poslodavac
jer nismo vredni samo kada za time odzvanjaju potvrde, to nikako ne

možemo li da se setimo šta je bliskost bez kalkulacija i velikih planova
planova koji teže ostvarenju društveno prihvatljivih obrazaca i slika

možemo li da uklonimo svoje identitete sa društvenih mreža i profila
ili se plašimo da bismo nestali ako bismo postali manje vidljivi i dostupni

možemo li da se setimo kada je rođendan našoj prvoj simpatiji iz škole
broja telefona drugarice sa kojom smo sedeli u klupi i zvali je svakodnevno

možemo li da govorimo otvoreno o korišćenju podrške psihoterapeuta
a da se ne pitamo da li time budimo nelagodu i zabrinutost sagovornika

možemo li da nas ne zanima nešto i da o nečemu ne znamo baš ništa
iako svako u društvu zna, jer svi su gledali harry pottera i simpsonove
prijatelje i star wars, gospodare prstenova i pirate sa kariba, slušali kvalitetnu muziku i čitali vazda kvalitetne knjige, pa treba to sve znati

možemo li uopšte da osvestimo koliko često sebe kinjimo
na pravdi boga, tek eto onako, kao neki podmukli hobi

jer nismo dovoljno nasmejani, dovoljno vitki, dovoljno vredni
jer nemamo ajfon ili mekbuk, auto ili stan, sve ono što drugi imaju

jer pijemo, pušimo, slavimo i dopuštamo da ispiraju usta nama
jer nemamo dovoljno energije da preguramo dan, ili ne tonemo lako u san

jer nismo svesni koliko smo srećni što nismo površni
što se sa anksioznostima borimo stojički, što depresije lečimo
što uprkos svemu ne posustajemo i tražimo načine da budemo bolje i bolji

što imamo jedni druge i kada nismo u kontaktu 00-24
što imamo na koga da mislimo kada legnemo u krevet da odmorimo dušu

možemo li uopšte, da zamenimo taj hobi recimo pecanjem ili plivanjem?
ili smo otišli toliko daleko u ovu šarenu lažu od moderne sreće,
da više ne znamo ni ko smo, ni šta smo, ni kome pripadamo,
samo vučemo osećanje da nismo dovoljno ovo ili dovoljno ono.

Kažite vi meni, jer ja evo ne znam.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s