boža

2011. godine sam polagala prijemni za Pedagogiju na Filozofskom fakultetu, ali nisam imala dovoljno bodova za željeni smer. Ponuđeno mi je da popunim nekakvu listu želja. Tako sam upala na samofinansirajuće mesto na Klasičnim naukama, ja, operisana od jezika i istorije. Prihvatila sam jer sam čula da mogu paralelno da pohađam predavanja na pedagogiji i da polažem prijemni sledeće godine pa se samo “prebacim”. 

Uđem tako u Facebook grupu srećnika koji su upisali te godine pedagogiju i tražim literaturu da kopiram, ali niko ne reaguje na post. Nekoliko dana kasnije stiže poruka  “Ne znam da li si se snašla, ali ako nisi, daću ti ja literaturu”. I tako smo se upoznali.

Ne samo da sam dobila literaturu i odgovore na pregršt pitanja najneadekvatnijeg brusoša u istoriji Univerziteta, dobila sam prijatelja za lepši život. Dobila sam oslonac bez kog ne bih nikada završila studije i ne bih bila to što danas jesam, ali i mnogo više. Otvorena vrata u svet omladinskog aktivizma, mali milion obuka za pisanje i realizaciju projekata, upotrebu Photoshopa, izveštavanje, javni nastup, pisanje priručnika, radioničarske tehnike i alate, bezuslovnu ljubav kakve ima samo u porodici.

To vam je čovek koji nije svestan sebe i svojih kvaliteta. Školski primer. Nema šta nema u CV-u, odavno mu je sigurno najveća muka kako da ne premaši poželjne tri stranice u navođenju relevantnih iskustava, mada mu više nije ni potreban CV jer poslove dobija na pozive po preporuci. Kolektivi umeju da ga cene, ali on sebe nikako. To ni najbolji prijatelj ne sme da kaže, jer koliko god bilo očigledno, još uvek se to ne vidi na prvi pogled. Deluje da ga kolege podrazumevaju, oslanjajući se na njega koji će uvek ići do stadijuma sagorevanja neuviđajući da je možda sagoreo još prekjuče. Onda će, odgovoran kakav jeste, preuzeti rešavanje tog problema na sebe u slobodno vreme. Kada ga nađe.

Jer na njegovo slobodno vreme veće pravo imaju njegovi prijatelji nego on. Kao i na njegovu ljubav, njegovu platu, njegovu pažnju. 

On ima zagrljaj koji leči, a nije svaki zagrljaj lekovit, to sigurno znate. Onaj iz kog vam se ne izlazi nikada, ali izađete kada shvatite da biste mogli da ga zadržite u tom položaju zauvek. 

On ima detinju neodlučnost kada god se prave planovi i dogovori. Sve bi želeo, ali nije siguran da je to najbolje u tom trenutku. Ne govorim o onoj iritantnoj neodlučnosti zvanoj “svejedno mi je” ili “kako god vi odlučite”. Ne. On ima kapacitet sagledavanja nesagledivih univerzuma i meri intuitivno kako će biti najbolje za sve, pa ako baš mora  – onda i za njega. I nepogrešivo uspeva u tome, uvek.

Ako mislite da je lik koji se žrtvuje, opet me niste dobro razumeli. Nema žrtve, nema tamte za vamte, nema “je l’ se sećaš kad sam ja tebi…”, nema poprekih pogleda.

Ma ne znam ni zašto sam pokušala da ga opišem.

Sa njim ionako niko neće umeti da se poistoveti jer je vanserijski. On je Boža.

Uvek rado viđen, dobrodošao, i što bi moja baka rekla markantan i neodoljiv.

On vam je divnoljud broj 2.

One thought on “boža

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s