možda sada da kažem

Mada su sve dileme i dalje prisutne

“Da li želim da izazovem saosećanje i sažaljenje? Naprasne izlive podrške i ohrabrenja?”
“Da li se ložim na neizbežnu osudu kojoj ću strastveno pokazati zube od argumenata?”
“Da li pokušavam da iskoristim trenutak da privučem pažnju?”

Ipak sam sigurnija nego ikada da vam se obraćam u znak podrške temi koja je postala preko noći popularna, a jako je važna. Nisam sigurna još uvek da gađamo poentu u kritikama i komentarima, da umemo ispravno da čitamo i reagujemo, ali to je sada ionako manje važno. Zadovoljava me činjenica da je jedan ogroman i poguban tabu, za početak, dobio svoje mesto na televiziji, društvenim mrežama, u razgovorima ljudi.

Imala sam oko 10 godina kada me je u mračnoj ulici zaustavio čovek u crnim kožnim pantalonama, crnoj kožnoj jakni, skrivenog lica i crnih rukavica do polovine prstiju koje su pridržavale njegov goli polni organ koji je bio van raskopčanog šlica. Pitao me je gde se nalazi neki broj te ulice u kojoj sam se nalazila i rekao da će me čekati tu kada mi se završi proba folklora. Išla sam sama jer sam kasnila, ali srećom vraćala sam se sa još nekoliko drugarica pa je bilo lakše da ga izbegnemo u povratku i pored njegovih pokušaja da održi kontakt sa jednom od nas. O tome sam tek mnogo godina kasnije pričala tek ponekome kada se setim toga.

Imala sam 12 godina kada me je deka odveo na radno mesto njegovog prijatelja gde su povremeno igrali šah. Njegov kolega me je odveo u svoju kancelariju preko puta, pokazivao mi neke makete koje je crtao na ogromnom papiru i zamolio da mu pridržavam ogromni lenjir dok bi on povlačio linije i češao se o mene s leđa.

Imala sam 14 godina kada se prvi, i nadam se jedini put, u punom autobusu čovek nabijao na mene s leđa, uzdišući mi za vratom i ignorišući moje pomeranje i odgurivanje.

Imala sam 16 godina kada mi je mama rekla da ju je bliska osoba silovala. Razgovarale smo o tome koliko smo tada imale kapaciteta za razgovor i nismo se više vraćale na tu temu čini mi se.

Imala sam 20 godina kada sam silovana. U drugoj državi, od strane naizgled uspešnog i uljudnog albanca. Bila je to međunarodna omladinska razmena u Makedoniji, a ja sam bila tim lider za Srbiju što je pojačalo snagu samooptužbe i srama. Sutradan sam saznala da je dobio dve vijagre i podsticaj da “opali tu malu srpkinju” jer valjda važimo za vatrene seksašice. Izveo me je sa završne žurke, odveo nasilno u sobu na drugom spratu praznog hotela, zaključao i bacio ključ kroz prozor, pregradio izlaz i wc-a pećkom, pretio dok sam skupljala hrabrost da izađem iz wc-a, bacio me na krevet, iscepao mi svu odeću, obavio šta je želeo na krajnje nasilan način, ponudio mi čokoladu da se smirim nakon toga, rekao da me poštuje i da se izvinjava ako je bio malo grub, pozvao prijatelja sa recepcije da otključa vrata rezervnim ključem i ispratio me posramljenu i prestravljenu ka svojoj sobi. 

Zahvaljujući maminoj priči koju sam čula sa 16, ali i zahvaljujući hrabrosti koja me prati u ekstremnim situacijama, sutradan sam otišla pravo u njegovu sobu koju je delio sa liderom iz Bosne. Bilo mu je loše kada me je video, tresao se i ubrzo završio u bolnici, odakle nam je nekoliko sati kasnije javljeno da se vraća i da bi bilo dobro da me ne vidi jer ga to potresa. Dobila sam polovinu nekog leka za smirenje, mada bolje da su ga dali ostatku mog tima jer ja sam tada ionako bila samo u šoku.

Rekli su mi da ga ne vredi prijavljivati, ali da će uzeti zapisnik. Da nisam prva, a nažalost ni poslednja koja je doživela slično iskustvo sa njim. Dve godine kasnije sam saznala da je i dalje redovni učesnik na omladinskim razmenama iako je premašio tridesetu. Organizacija koja me je poslala iz Srbije mi nije verovala da bi On tako nešto mogao da učini, pa mi je traženo da pred ostalim učesnicima iz Srbije kao svedocima, i pred svojom majkom ispričam to iskustvo osobi umesto koje sam predvodila naš tim. Nakon toga nije preduzela ništa i ostala je ‘u neverici’.

Imam 29 godina, i nisam vam rekla sve. Ne želim da hranim oči željne senzacije i adreanlina sadržajima koje držim u džepu ličnih trauma i neprijatnosti. Želim, ipak, da dam svoj skroman doprinos temi za koju smatram da potpuno mračna i skrajnuta. 

Imala sam hrabrosti da sa svakim svojim dečkom podelim ova iskustva, kako bi razumeo ako se nekada u sred seksualnog odnosa povučem, rasplačem, zgrčim, svesno rizikujući da se nakon toga distancira. Imala hrabrosti da o ovome razgovaram sa svojom majkom, najboljim prijateljima, slučajnim prolaznicima kroz život, devojkama koje su doživljavale slične neprijatnosti, a iskoristila sam i priliku da razgovaram sa svojom psihoterapeutkinjom u proteklih godinu dana, što nema svako. 


Jako dugo sam ćutala. Prvo potiskivala, a onda krila. Govorila da sam aseksualna, to mi je zvučalo lakše i prihvatljivije. Odricala se seksualnih odnosa, osećala nelagodu kada se o seksu govori, prekrivala oči na eksplicitne scene u filmovima… Obmanjivala sebe da sam bogatija za životno iskustvo, pametnija posle toga, manje naivna, obazrivija. A to nije istina. Jer nije se radilo o provokativnosti, naivnosti, gluposti, neiskustvu. Radilo se o primeni sile, neartikulisanog, napaljenog i potpaljenog, neustrašivog muškarca. Ali su mi trebale godine da bih to čula, shvatila, prihvatila, i konačno počela da učim da živim sa tim iskustvom, da razumem i koliko mogu ublažim posledice.

I to je u redu.

Nije u redu da osuđujemo žrtvu, da ispiramo usta besciljno tuđim traumama, da okrećemo glavu.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s