stojanka

Živela sam još kod mame, možda sam tek i počinjala život u garniseri.
Bilo je toplo leto, a kako nemamo klimu u tom stanu, primenjivala sam uigran mehanizam rashlađivanja – otvorena vrata od terase i otvorena vrata od stana. U nekom momentu ulazi odlučno gospođa od 80/90 godina i pita “je l’ ti tu majka?’ Nisam ni stigla da odgovorim gde je, ona je već otvarala vrata od svog stana da bi ih tresnula za sobom.

U video pozivu sa mamom, kažem joj da je neka žena ušla mrtva ‘ladna u stan da vidi da li je ona tu i da mi ta njena drskost ni malo nije šarmantna, ali vidim mama se smeje pa ostajem zbunjena. Kaže javiće joj se ona preko Vibera.

Vremenom sam prihvatila da je ona naša komšinica specifičnog karaktera i neodoljivog šarma.

Dolazila bi kod nas u različitim okolnostima. Da ispućka jednu. Da popije pola šoljice vrele kafe. Da obavi sa mamom online nabavku iz Maxija. Da donese ludačke delikatese iz svoje kuhinje. Da podeli svežu brigu. Da prepriča seriju. Da joj “popravim” ajfon koji su joj unuci dali, a stalno je zeza. Da joj pokažem kako funkcioniše novi telefon, jer su taman što je navikla na ajfon – zamenili njega novim. Da nas pozove na krilca, ili mlince sa ćuretinom, ili limuncello.

Svaki put sa bisernom ogrlicom, sređenom frizurom, često obučena svečanije od mame i mene, a retko u trenerci upeljana od šlaga ili drugih prskajućih kuhinjskih namirnica.

Dugo mi je trebalo da shvatim kako osoba u 90+ ima tako dobro sećanje na ceo svoj život, toliko elana da to prepričava, snage da svakog dana kuva i kritikuje sve što je skuvala, da ide redovno kod frizera ili se u nuždi sama ofarba i isfrizira, da otputuje svakog leta u CG na mesec-dva, da održava biljke i domaćinstvo…

Podelila bi sve što ima olako, ali je povređuje kada primeti da neko to želi da izigra. Bio to neko od komšiluka, prodavačica u radnji, kućna pomoćnica… bilo ko. Još teže joj, čini mi se, pada kada joj nešto ponudite na dar.

“Ne, ne jedem ti ja to.”
Ili će retko prihvatiti, ali ćeš kasnije saznati (od nje) da je to bacila.

Dovoljno misteriozna, a dovoljno direktna i iskrena, ona je čudo od osobe kakve retko sretnemo u životu.

Zahvalna i sumnjičava.
Darežljiva i stisnuta.
Nasmejana i plačljiva.
Promišljena i lakomislena.
Gospođa i devojčica.
Prirodna.

Tako pre neki dan sedim kod mame, klonula od života i dubokoumnih iscrpljujućih procesa kreiranja i borbe sa ličnim strahovima, spremam se da krenem već u jakni, kad se otvaraju vrata od stana. I opet, ulazi štap, a za štapom i ona.

Kaže “gde si ljubavi moja?” što zvuči tako čudno kad izađe iz njenih usta, valjda kao kad bih ja to izgovorila nekome.
Dva sata kasnije krećemo iz njenog stana, ja sa teglom slatkog od jagoda, a mama sa raštanom i faširanim.
Ona je ostala sa osmehom kod kuće, a mi smo svoje ponele. Pa je ušla opet da me dozove da joj pomognem da se čuje i gleda sa praunučicom iz Kanade.

I tako odoh ja kod svoje bake u Barajevo da razmišljam koliko smo svesni da smo privilegovani kada god smo u prilici da provodimo vreme sa tim ljudima koji u sebi nose muzejske vrednosti i principe.

I koliko, i kada su njanjavi i namršteni, malo treba da bismo izmamili osmeh i radost. Obostranu.
I šta sve od njih možemo da čujemo i naučimo.
O biljkama, hrani, ljubavima, prijateljstvima, bolestima, abortusima, rađanjima, izlečenjima, verovanjima…

Ona je moj divnoljud broj 6, iako brojevi više nisu važni jer ne označavaju vrednost divnoće. Ona je Stojanka ❤

One thought on “stojanka

Leave a Reply to tanjat Cancel reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s