morski u(z)dah

Ovo je, moram priznati, jedno lepo leto.
Ne baš lako i bezbrižno, ali svakako dugačko, toplo, i milo.

Došla sam na omiljeno more sa namerom da predahnem.
Da odmorim. Da se zalečim. Oporavim. Podignem sistem ponovo.

Od prvobitnog plana je bilo dosta odstupanja.
Ali već sam ranije naučila da letnji odmor nije zamišljen za planove.

Neka drugarica koja je trebalo da dođe sa mnom nije.
Neki prijatelji čijem sam se susretu baš radovala su okrenuli leđa.
Neki drugi jako dragi prijatelji su pak došli potpuno neočekivano i spontano.
I neki vrlo dragi poznanici, još manje očekivano i po prvi put dođoše u ovo misto.
I neki manje prijatni prijatelji, ne moji, isto su tu. I zapravo, odlično je što su tu sa nama.

A onda sam prolazila kroz ista svoja sletanja i uzletanja kao u Beogradu.
Samo prepuštenije, otvorenije i svesnije. I kroz krize identiteta, nalete samopouzdanja, i fjake…

I po ko zna koji put osvestila zahvalnost.
Prema ovoj kući uz obalu najprozirnijeg i najslanijeg mora.
Prema istom tom moru čije talase čujem iz kreveta uveče kad legnem.
Prema ovoj majci svojoj kakvu svet nema i koju niko i ništa ne može da plati.
Prema sebi ovakvoj kakva jesam, što se trpim, što se gledam, što se suočavam.
Prema svojim bliskim ljudima koji su udaljeni svetlostim godinama ovih mesec i po dana.
Prema svima, uključujući i sebe, naročito kada vidim kakvog sveta ima. Hodajućeg. Bivstvujućeg.

Mislila sam da mi je potrebno samo vreme, da odbolujem bivše poslove, ljubavi i prijateljstva.
Da mi je to jedini suvisli korak ka zaceljenju i oporavku. Drugačije nisam umela ni da zamislim.

I nisam mnogo tugovala, ćutala, plakala, razmišljala. Nije mi se dalo. Tek tu i tamo pomalo.
Lažem, danas sam se lepo isplakala kada se svega nakupilo i kad je ciklus počeo da se zaokružuje.

Ali zato pre toga, dogodilo se svašta drugo značajno što je uticalo na moju percepciju sebe.
I stvarno, treba videti – šta sve hoda, funkcioniše, bez ikakvog srama od svoje pojave.
Koliko ima ljudi oko nas, nekompetentnih za elementarne radnje i dogodovštine.
Arogantnih, nekulturnih, netrpeljivih, nametljivih, nadobudnih, poružnelih od svoje gnevi.

Neizgled nadmenih, a u dubini tužnih, usamljenih, nesrećnih, neshvaćenih, nezgrapnih.
Sa fizičkim posledicama nemara prema sebi.

I onda vidiš takve primerke. Jednom, pa drugi put, pa ko zna koji put.
Danas, pa sutra, pa za deset dana. I misliš se “šta mi je ovo trebalo u životu…”
A onda kad prelije preko obraza, kad se pročiste beonjače, kad se iscedi nemoć da ih shvatiš, tad vidiš.

Tu sediš ti. Unutra, u sebi, brižna i topla. Čvrsto zagrljena. Negovana.
U ogledalu ti je lik mio i drag. Obraz čist i pretežno vedar. Lepa si i kvalitetna.
Ne galamiš u inat svojoj gluposti. Hrabra si i svedena. Odraslija od mnogih “odraslih”.
Ne govoriš drugima kako bi trebalo da smršaju, prikupe radnog staža, više plivaju, manje jedu, nađu nekog dečka za seks pa manje zadovoljstva traže na drugim mestima, potraže smisao u jehovinim svedocima, upamte da neće roditi jer su vakcinisane, itd. itd. Jer nisi na taj način ‘dobronamerna’, brižna i važna. A sve sam to čula ovog leta od ljudi, i više od toga.

Pa sebi namigneš. Potapšeš se po ramenu. Kažeš mami da si srećna što je imaš. Nasmeješ se. I vikneš u sebi:

Spremna sam.
Za nove pobede,
Za nova razočaranja,
Za nova nadanja i čežnje,
Za nove izazove i prepreke,
Za novo skidanje ljušture sa sebe,
Za novi nivo odrastanja i sazrevanja,
Za novo odbrojavanje dana do sledećeg
leta, mora, sunca, plaže, talasa, školjki i guštanja.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s