uče nas da se smejemo kad smo tužni

Nikada neću razumeti taj paradoks.

Poslednjih dana sam jako tužna. Onako u dubini duše.

Povređena, skrckana, nemoćna i slaba. Uplakana i nasmejana. Pa ko šta želi da vidi…

Ponovo sam, naravno, upoznala nekoga na koga mi je srce zatitralo. I njemu je, ali to sada nema veze.
Onda smo se poupoznavali sa familijama i prijateljima. Visoke nade su položili u nas svi koji su stigli.

Ni to sada nema veze, jer mi više nismo zajedno.
Rešio je da me ostavi jer je ljut.

Što kažu, bitno da je nekada bilo lepo. A kome je to bitno?
Društvenim mrežama? Mamama i tatama? Tetkama? Stokerima?

Tužna sam.

I dok mi je jutarnju rutinu zamenilo višečasovno plakanje, ja se šminkam, smejem, izlazim, provodim.

Zašto to radim?

Kada sam odlazila na more ove godine, postavila sam sebi iskreno pitanje:
“Da li ideš da se vratiš sebi ili da pobegneš od sebe?”

Tužna sam.

Kaže drugarica juče, ne mogu da se nagledam koliko si lepa, naročito kada se tako smeješ očima.

Ničim izazvan peva pesmu o tužnim devojkama koje se smeju najlepše.

Pa se setim uvek drugarice koja se smejala neodoljivo. Očima, ušima, obrazima, celim telom. Ubila se. Ima tome već osam godina, a smejala se i dan pre samoubistva, neodoljivo.

Tužna sam.

Neko je ponovo dao sebi za pravo da se igra sa mojim telom bez mog pristanka.
Umesto da cenu plati on, ja sam ostala bez bića koje mi je istinski značilo i sa kojim sam imala planove.

Tužna sam i smejem se.

I zato, molim vas – ne procenjujte knjigu po koricama.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s